Учитељ

Народне игре 39

ла, па су се и у средњој школи учила. У негдашњој Вишој женској школи „народним колима поклањала је деценијама г-ца Славка Васиљевић усрдну пажњу и с љубављу их обраћивала. Сећам се кола „Неда гривну“ како смо га код ње училе... Тада сам први пут осетила и схватила колико лепоте може да се нађе у једној нашој народној игри“, каже г-ђа Магазиновић у своме делу „Телесна култура“. Доцније, у Првој женској гимназији, настављено је учење народних игара на часовима гимнастике у вишим разредима. И јагодинска Мушка учитељска школа пре рата неговала је са нарочитом пажњом народна кола.

Сада је сасвим нешто друго. Осећа се велики назадак у погледу неговања народне игре. За ово не треба сву кривицу бацати на омладину. Како да она игра народна кола, кад често нема прилике ни да види како их треба играти, ни да чује њихову праву музичку пратњу. Џаз оркестри, који су сада завладали, нити негују нашу народну музику, нити јој, по природи својих инструмената, одговарају. Ми у Београду ретко имамо прилике да чујемо дудук, гајде, зурле, шупељку, тупан и друге народне инструменте,) док на сваком кораку слушамо саксофон, цитру, хармонику са клавиатуром и сл. Овде се не чују више ни попевке које у народу служе као позив на игру. Оркестри и школе играња пружају оно што публика тражи. М све дотле док играчи, а нарочито омладина, не буду захтевали да им се на игранкама свирају праве народне игре, све дотле док се и оркестри не буду формирали тако како би одговарали природи наших игара и захтевима публике која зна и осећа шта је права народна игра и музика, — све дотле не може се осетити већи напредак у погледу неговања народних игара. У том смислу леп пример је пружило наше Новинарско удружење што је у очи православне Нове године приредило игранку у којој су наша народна кола била праћена нашим народним инструментима.

Према научном проучавању, „изгледа да је коло не само код Европљана, но у опште најстарији облик орске“) игре. Југословенско „коло“, великоруски „хоровод“, белоруски „корвод“, пољске игре о Ивањ-дану, слажу се у облику и извођењу, те представљају словенски најстарији заједнички облик „орске игре“. Код свију се Словена није очувао овај стари облик. Томе ће бити узрок, на сваки начин, туђински културни утицај“.“)

1 В. Р. Ђорђевић: Орпске народне мелодије 1981. Предговор, ХМ. 2) хорос = коло. 5 Т. Р. Ђорђевић: Српеке народне игре, Српеки етногр. зборник за 1907.