Учитељ

40 Љубица С. Јанковић

Али, у нашем се народу не игра само прастаро коло, па било оно отворено, са коловођом, или затворено, без коловође, које се назива још и шупље коло; било оно мушко или женско коло; праћено песмом“) или свирком, или без музичке пратње. Има још игара које игра појединац, двоје, троје, четворо, а има и комбинација кола са паровима. У бохкељској игри Голуб и голубица пар игра усред двају кола око себе; једно коло састављају играчи, а друго тапшачи. Ручаницу играју двоје и двоје; Катанку по два пара један према другоме; Кетушку две девојке и један момак на средини; и Црногорско оро игра се у паровима. Ко је видео добре играче како играју скоке „по црногорски“ у Херцег-Новоме о Светоме Сави, зна колико је та игра изразита и лепа — прави уметнички доживљај.“)

Само ова разноврсност и лепота наших народних игара биле би довољан разлог да се на њихово чување обрати већа пажња, нарочито у Београду. Али поред овог естетског значаја за неговање наше народне игре постоје и други.

Да пређемо најпре на хигијенски значај. Игра уопште има позитиван утицај на телесно и душевно здравље. То нису одрицали ни велики грчки филозофи Платон, Сократ, Аристотело. Сократ је говорио: „Не долазите ми на час филозофије, ако претходно нисте играли или радили гимнастичке вежбе“.“) Игра и у затвореном простору, добро изветреном, није за одбацивање. У толико више имају значаја народне игре које се већином играју на отвореном простору и чистом ваздуху. Из њих скоро увек струји свежина широког поља; а из њихове сировости бије оно чврсто здравље човека са села.

Са хигијенским значајем тесно је везан васпитни значај. Данас педагошка наука придаје особиту важност и телесном васпитању. „Оно се код деце најбоље постиже играма“. Дечје народне игре треба „добро познавати па из њих пробрати све оно што може служити томе циљу “.“) Велико је обиље и богатство дечјих народних игара; многе су У колу, или се додирују са колом. Како су дечије игре уопште припрема и вежбање за озбиљан рад, то и са те тачке гледишта треба скупљати, чувати и неговати народне игре.

Онда долази етички значај. Наше народне игре су већином одушка сувишне снаге. Оне су ређе чулне и еротичке природе. М кад то јесу, буде лепа осећања, крепе душу, подижу дух.

1) Српске игре, приредио Владимир Р. Ђорђевић. Београд, 1988.

2» В. Р. Ђорђевић: Неколико речи о игрању и певању у Херцег-Новом. Тласник етнографског музеја, књ. ЈМ, 1929.

5 М. Магазиновић: Телесна култура.

а) Српски етногр. зборник, 1907, 1. Р. Ђорђевић: Српеке народне игре.