Учитељ

42 Љубица С. Јанковић

"тима интернационалних конгреса у Београду. У таквим приликама претставници појединих народа зналачки, уиграно, с љубављу и поносом, одиграју своје националне игре; а кад се ми ухватимо да покажемо коло — играмо тако, да "то уопште не личи ни на шта! Треба дакле учити испочетка. Уосталом, и у народу, у неким крајевима постоји обичај да се уче народне игре. Тако се у Црној Гори „девојка пре удадбе затвори у неку кућу или оде на усамљену али затворену ледину са својим другарицама, па се вежба да лепше игра оро, како се у новом дому не би постидела што не зна добро и лепо да игра“.)

Веома је важан уметнички значај народних игара. За примену мотива народне игре и песме у гимнастичке сврхе, и за уметничко прерађивање народних игара, јавља се интересовање после рата. Тако је г-ђа Магазиновић од 1920 до данас, на начин савремене ритмике и пластике обрадила око дванаест наших кола из којих је састављена њена творевина „Јелисавка“. Ученице и иученици г-ђе Магазиновић пронели су ове њене творевине по другим местима Југославије, по западној Европи, па чак и по Америци.

После г-ђе Магазиновић, и поједини уметници и наставници гимнастике почињу да примењују мотиве народних игара и песама. Али на концертима и академијама више се виђају комбинације корака појединих игара са гимнастичким вежбама него чисте народне игре. Главну пажњу, међутим, требало би обратити на то, да се оживе праве народне игре у целини и да се обраде са тежњом, да се покаже њи"хова лепота и очува њихов карактер. За комбиновање и сти„лизовање никада није доцкан.

Похвална је појава што су у народном позоришту пре "неколико година за Ташану Б. Станковића биле спремљене праве врањске игре по упутствима правога Врањанца.

То су почеци рада у примени и стилизовању народних кола, и то почеци који побуђују све веће интересовање. Зато је већ крајње време да се на скупљање и описивање народних игара и њихово тачно бележење савременим средствима, обрати најозбиљнија пажња. Кад се народна игра, као и друге народне творевине раније чувала, одржавала, неговала и ширила само путем традиције, био би неопро"стив грех за нас који живимо у време тонфилма, кореографије и кинетографије, ако допустимо да то народно благо неповратно пропадне, и, ако скрштених руку дочекамо да изумру они који су доиста знали да их играју како ваља. Просветни филм је, додуше ухватио и приказао Личко коло.

у т. Р. Ђорђевић: Српске народне игре. Српски етнографски зборник, 1907. Иванишевић и Петрановић.