Учитељ

Народне игре 43

Снимак је и динамички и тонски успео. Слика уиграних и распеваних играча у народној ношњи, у оквиру романтичног, цветног предела, оставља врло леп утисак. Снимање. овог кола су организовали чланови Читаонице из Госпића.

Желети је да не остане само на овоме снимку.

Уосталом, то је ствар стручњака да ли ће кораке и покрете народних игара хватати тонфилмски, или кореографски или кинетографски. Главно је забележити их тачно на самоме врелу. Јер не могу се народне игре ни оживљавати, ни популарисати, ни неговати, ни уметнички прерађивати, ни научно проучавати, без тог захватања са извора. Врањанку, мирну, спору, достојанствену игру са необичним корацима, треба видети како се игра у Врањској бањи, Врању и околини. Пембе и Даскалицу опет треба тамо ухватити кад игра Коштана, она права Коштана, сада већ стара и зборана. Ето, зашто допустити да она оде са овога света, а да се њена игра не сними, па макар то били и дрхтави покретир Она је још пре неколико година заносно водила коло са неизбежним марамчетом у руци. М ова непотпуна али сугестивна драж игре старе Коштане, може да наговести оно неодољиво зрачење које је игра и појава младе Коштане ширила око себе, и које је нашло бесмртни отисак у делу Б. Станковића. Врањски Цигани играју уопште са пуно смисла и укуса. Посматрач тешко одолева да се и сам не ухвати у ту заталасану лесу, коју носи ритам игре и музике. — Власинку треба видети у Сурдулици и Лесковцу, Осампутку и Потресуљку кола која су необично одушевила Стевана Сремца треба видети у Нишу. Јужносрбијанске игре, чије извођење у појединим крајевима достиже техничку виртуозност, и које Стојан Новаковић описује као тешке, заморне, али пуне финих покрета игре, треба учити у Тетову, Битољу, Призрену, Дебру, Гостивару, Галичнику и другим местима нашега југа. Морешку или Тусти судац“) треба видети на Корчули. Тако исто треба се распитати где има добрих играча. У своје време Милићевић је писао: „Најбољи су играчи момци из села Пајсевића на десној страни Груже“. Требало би проверити да ли је и данас тако.

Прво дакле прикупити оригиналне народне игре у њиховом сировом стању, од оних који их најбоље играју, па онда их уметнички обрађивати. М не чекати да нам то странци ураде. Томе треба да се посвете они који атавистички и по нагону осећају оно што је наше и оно што је право. Јер ми смо видели већ и неке сладуњаве покушаје да се руско-мађарским корацима претставе српске игре. То није наша игра и наша уметност, као што није ни народна

5) Каралић за 1900 г. стр. 59—64.