Учитељ

44 Љубица С. Јанковић

мелодија све оно што се данас тако назива и што се често у Београду чује. То је само злоупотреба наших народних мотива. У примени и преради народних игара, као и народних мелодија, ништа не би смело бити из друге и треће руке. Права сељачка народна игра треба да надахне нашег уметника да је уметнички преради. Она треба да води и нашег педагога да је примени како ваља. Прерађивање и стилизовање треба да буде спонтано, као резултат чисте и дубоке инспирације са оригиналног народног врела. Само тако можемо створити уметничку игру која би чинила саставни део наше расне и националне културе. Само тако наћи ћемо, можда, и нове режиске могућности за нашу позоришну уметност.

Остаје нам још да се обазремо на научни и национални значај. „За науку су народне игре од нарочитог значаја као производ заједничке мисли народа (УОКегсејапке) те су према томе ненадмашно важне за упоредо проучавање духа народа“) Циљ је научном проучавању, поред осталог, да се види шта је у народним играма чисто народно, шта је дошло са стране. Обично се мисли да су наше игре наставак грчких игара, али у њима има и других утицаја. У погледу етнографског и фолклорног проучавања, које је почело још пре рата, дата је већ полазна тачка и створена основа за даљи рад.)

И најзад, што се тиче националног значаја, може се рећи да „сваки народ, у пркос свију мешања и утицаја са стране има својих игара у којима се изражава његова сопствена природа, и у којима се огледа његов сопствени карактер“.

Као саставни део народног живота, и као израз националног карактера, коло се помиње и у књижевности. Помиње се и код путописца Нићифора Грегораса из ХЈУ века. Помиње се и код историчара Јована Рајића у описивању догађаја из ХМ века.

Пуно је народних песама које позивају у игру или опевају коло, пуно је и уметничких песама од песника из разних наших крајева које изражавају то исто. Дубровачки и Далматински песници, Динко Рањина и Ханибал Луцић, певали су „Пјесни од кола“. Иван Гундулић каже у Дубравци:

ут. Р. Ђорђевић: Српске народне игре, Орпеки етногр. зборник за 1907.

2) Разни наши часописи, академијина издања и засебне књиге доносе прилоге проучавању игара из разних југословенских крајева. Највише грађе у том поглелу пружа, Српеки етнографски зборник за 1907 г. Ту се помиње око две стотине српских народних игара, али их вероватно има још много незабележених, а нарочито неописаних. Ту је и класификација народних игара, доста, велака литература о предмету, питања за скупљање игара. Забележене су и песме које се певају уз поједине игре.