Учитељ

Филозофско-педагошки значај психоанализе 5

приликама буде изложена. Ако сада претпоставите да можемо утицати на ток развића ових психичких органа, онда можете замислити какве се дужности у томе погледу намећу васпитачу. Да би нам овај филозофско-педагошки значај ових учења психоанализе постао још јаснији, морамо се на њима још којом речи задржати. При томе истаћићемо ове три ствари: 1) да психички процеси нашега душевнога живота могу бити свесни или несвесни. Психоанализа дакле учи да је свест један секундарни психички квалитет који процесима душевнога живота може припадати, али им може и недостајати. Овим својим учењем она долази у најоштрији сукоб са досадањом психологијом. Као што знате Декарт је све ствари овога света поделио у две групе: свет материјалних ствари и свет душевних ствари. Суштина материјалних ствари јесте по њему простор, а суштина душевних ствари јесте свест; прве је означио према томе као тгез ехгепзае, а друге као тев со адћез. И под утицајем овога Декартовога учења готово целокупна досадања психологија сматрала је да свест чини супстанцију душевних појава, тако да би било противречно и бесмислено тврдити да нешто може бити душевно, а ипак несвесно. Међутим Сигмунд Фројд томе насупрот тврди да свест није ништа супстанцијелно, већ напротив нешто сасвим акциденцијелно. Отуда је психоанализа овим својим учењем изазвала против себе најоштрију критику од стране претставника психологије. Али то још није све. Још важније је њено тврђење по томе, што она учи да управо они фактори од којих зависи ток нашега живота, наше одлучивање и наше делање јесу несвесни. Услед тога што нисмо свесни оних мотива од којих зависи наша воља ми верујемо да смо слободни. На тај начин С. Фројд објашњава илузију слободе воље слично Спинози. А са тим у вези стоји и ова констатација: ако хоћемо да утичемо на развој воље васпитаника, ми морамо познавати оне несвесне факторе од којих то развиће њихове воље зависи. Сав неуспех досадање теорије о васпитању произилази отуда, што педагошка наука није успела да увиди ову истину, наиме да су главни фактори од којих зависи развиће наше воље и главни мотиви нашега вољног одлучивања несвесни. Тек на основу тога сазнања педагогија ће моћи да изобрази једну тачну теорију васпитања; 2) Друга ствар коју треба уочити у вези са психоаналитичком топиком јесте ова: Ако посматрамо ове три области душевнога живота са етичке тачке гледишта, онда видимо да се оне међу собом из основа разликују. Видели смо да у оној првој области, области несвесних нагонских прохтева, неограничено важи закон евдемонистичке етике: постићи задовољство и избећи бол; даље, да у оној другој области важи исто тако неотграни-