Учитељ

Наличје ученичке самоуправе 163

Кад овакве накарадности испољава самоуправа, у којој играју улоге зрели и паметни људи, с каквим правом можемо очекивати од самоуправе, у којој учествују деца и младићи, да буде безгрешна и непорочна2г Под режимом ђачке самоуправе ученици држе своје скупштине, на којима прописују правилник о свом понашању; претресају разне кривице својих другова и доносе пресуде по њиховим изгредима; избирају међу собом надзорнике који пазе да нико не псује, не ремети ред, не упропашћује школске ствари, не прави ексцентричности итд.; они гласањем устројавају суд за давање сатисфакције онима који траже правду. Све је срочено лепо и мудро. Кад се сада машина пусти у покрег, онда се примећује шкрипање и лупњава. Чланови суда у почетку, док је ствар још нова, и док се не задовољи радозналост, некако се и труде да поверену дужност врше исправно, али после извесног времена опажа се засићеност: свака примедба и опомена, коју судије упуте немирним и неуредним друговима, дочекује се са омаловажавањем, задедањем и пакосним иронисањем. Ако судије устрају у савесном вршењу својих дужности, достављајући неваљале ученике управитељу школе, онда кажњеници образују котерију за одбрану од судија, па ударе у интригирања, паковање кривица и клеветање све дотле док им не убију вољу за суђење тј. док самоуправу не умртве. Јадни дисциплински функционер, који је покушао да „исправна криву Дрину“, дегутиран вечитим трзавицама и пакостима своје околине, клоне духом и диже руке од државнограђанског уљуђивања својих колега, молећи школског старешину да га ослободи самоуправне беде макар и по цену исписивања из школе. „Ако је школском управнику — мисли несрећник у себи потребна дисциплина, нека је сам одржава, а ја не желим да се кажњавањем замерам пријатељима и да товарим себи на главу мржњу и непријатељство оних с којима морам седети у истој клупи и у истој учионици“. Они који су позвани да будно мотре на одржавање школског поретка и воде рачуна о владању ученика, мало по мало уортаче се с онима, које треба да надгледају, и углаве отприлике овај споразум: И, друже, чувај мене данас, а ја ћу тебе сутра. Што видиш да не видиш, што чујеш да не чујеш! Не мора директор знати све што ми радимо. Тако ће свима бити добро“. По начелу солидарности „један за све сви за једнога“ ученици једног разреда прећутно закључе да један другоме јатакују. Тако борци за образовање карактера постану јатаци за скривање погрешака. Она величанствена установа за морално и грађанско васпитање младежи — ђачка самоуправа — сроза се временом на бедну дружину за узајамно помагање и чување криваца од казна.

пе“