Учитељ

914 Дим. Ђ. Димитријевић

бом доносе у куће, није никако стицање бројних представа, нити пак какво разумљиво бројање, већ механичко научен низ чврсто асоцираних речи, без икаквог разумевања значења бројних имена. Новија испитивања показала су, да су бројне представе код новајлија, шестогодишњих ученика, врло неједнако развијене. Док нека деца имају разумевање за бројеве од 1 до 100, па чак и до 1000, дотле друга немају знање ни до 3 или 4. Ова неједнакост стоји у тесној вези са васпитањем. К. Ескћата! дао је врло лепу статистику испитивања развитка разумевања за бројеве. — Ова неједнакост приморава психолога да утврди максимум развитка, Тј. највише што може да покаже дете на које се систематски (васпитањем) утиче, и минимум развитка, тј. шта најмање треба да покаже. М. Монтесори захтева да деца од 4 године рачунају у обиму бројева до 10. Кад се зна да се код деце јављају бројне представе доцније од свих осталих представа, онда је ово прерано развијање систематским утицајем на дете. После тога, деци од 3 до 4 године пада врло тешко стварање бројних представа, јер разумевање сваког појединог броја и рачунање с њима почива на таквим духовним процесима, који су детету приступачни релативно доцкан. А ти су процеси делом опште психичке радње пажње, памћења и мишљења, делом опет специјалне рачунске радње, међу којима играју главну улогу: апстрактна природа изолирано представљеног, издвојеног са предмета или појава, броја као таквог и рад са бројним функцијама које се схватају само помоћу мишљења, а мишљење се развија код детета врло споро, а и памћење бројева тек релативно доцкан доспева до велике делатности. При овоме не може се психолошки замислити какво првобитно симултано схватање одређене множине и свакако да се никад неће ни доказати, те Мојман стога тврди, да се прве бројне представе добијају на бројању.

Сви непредубеђени посматрачи објављују подударно, да детету пада с почетка тешко схватање броја ствари. То схватање почиње тиме, што дете схвата број датих предмета у простору сукцесивно помоћу одговарајућег броја појединачних аката аперцепције, при чему оно везује ове предмете у покушаје примитивног бројања. Исто сукцесивно схватање времених појава може постићи, при чему треба нарочито нагласити, да акт бројања почиње тиме, што се и ова множина схвати као једна множина. Свакако да Пеисћет има право, кад наглашава, да множина објеката или сукцесија појава није још никакво схватање (представа, појам) множине или сукцесије, али чини основицу искуства, на коме се добија бројањем представа о множини (сукцесији). Стога ови чулни садржаји прелазе с почетка у бројну представу, јер дететом влада конкретизам, и оно у доба стварања његових бројних

ђ % %