Учитељ

Наставни план и програм 265

насупрот стоји педагошки позитивизам који је близу да се поклопи са оним што смо ми досада називали дидактичким материјализмом. Берлински професор философије и педагогике Е. Шпрангер „педагошким прагматизмом“ назива гледиште Еј Крика (феноменолошка метода у педагогици) по коме се вредност научне грађе процењује с обзиром на њену „народноваспитну моћ“. По Е. Крику: „Знање је прагматично, условљено од воље. Шта је плодно то је истинито. Права моћ образовања мерило је вредности науке“. Науку не уносимо у школу само због садржаја њених чињеница већ и ради њене снаге духовног уобличавања оних које образујемо. Ако у високим школама преовлађује дух објективности, чињенице, у другим школама, нарочито малим, васпитна мисао има првенство. Избор градива за ове друге школе не врши се толико према научним погледима колико према становишту његове нормативне вредности. Није свако градиво у истој мери погодно да на њему остваримо оне образовне циљеве које смо себи поставили. Оно градиво које је погодније за ту сврху има већу вредност те га претпостављамо другоме и узимамо за средиште. У наставном програму, ако је он зналачки израђен, мора се на јасан и недосмислен начин испољавати образовни идеал на коме је школа заснована.

Педагошки позитивизам одриче ово непосредно утицање одабраним материјалом и наставу хоће да заснује на самим чињеницама које ће сопственом моћи произвести оно што треба да буде. Овако гледиште може се примити за високе школе, али не и за мале. Деца још немају потребну зрелост за ориентисање, сналажење и сопствени избор у мноштву сухих чињеница; она морају бити вођена у томе. Тако рано изоловање чисто научне функције не може се педагошки правдати.

Најновија гледишта у дидактици као задатак наставе постављају присвајања научног гледања на свети појаве у њему, тј. улажење у научни метод. Одабирање предмета а грађе с беог гледишта зависи од тога како јасно и разговетно истиче се научни метод у неком предмету и некој наставној грађи. За наставу, односно за образовање школске омладине, најподесчији су они предмети (и она грађа у њима) у којима се најјасније истиче научни метод. Ово гледиште је нов, полепшан и прамаљивији формализам.

Ма ко израђивао наставни програм: поједини учитељ (који ради укупном наставом), уже или шире учитељске колегије, или једно централно место за целу земљу, мора водити рачуна о томе да целина, у свим правцима, показује потпуно унутрашње јединство образовне грађе. Наставни програм не сме бити агрегат случајно, без реда, натрпаних појединости, једна крпара, јер ни образовање које треба да се на њему заснује, по својој природи, није такво. Образованост некога