Учитељ

Енгелберт Гангл 243

Започето дело настављено је и извођено и даље, при чему је данашњи слављеник Гангл свакад имао видну и значајну улогу.

У августу исте, 1906 год. имао је своје велико славље Српско учитељско удружење. Славило је своју двадесетогодишњицу, и желело да своје славље прослави у друштву са што већим бројем своје браће и другова учитеља из свих српских и словенских онда још неслободних земаља. Стога је у Београду уз годишњу редовну скупштину србијанскога учитељства приређен био и [1 Општи српски учитељски конгрес, а потом и 1 Словенски учитељски конгрес. То су били срећни и весели дани заједничког одушевљеног рада удружених учитеља из свих српских и словенских земаља за лепшу и срећнију будућност све словенске браће.

Том приликом дошао је у Београд већи број словеначких учитеља и учитељица са Ганглом на челу, који је узимао великога учешћа у раду оба конгреса. Најлешши, највећи и најзначајнији његов говор, о значају рада југословенских учитеља као народних просветитеља и водитеља, био је његов говор, кој ије одржао на Калемегдану пред спомеником учитељскога добротвора Јована Гавриловића, који је оставио врло дубок утисак на хиљаде сакупљених учитеља из свих српских и словенских крајева.

На словенскоме учитељскоме конгресу, који је одржан 6 августа 1906 г. у Београду учествовали су, поред словеначких, још и претставници хрватског, бугарског и чешког учитељства, па је том приликом било изведено и оснивање Словенског учитељског савеза.

Све што су тих дана наша браћа и другови словеначки и хрватски учитељи, као и српски учитељи из тада још неослобођених српских земаља, видели, чули и осетили у престоници слободне Србије и у друштву учитеља из свих словенских земаља, имало је силан утицај на њихова национална осећања и јачање свести о томе, колико је велики значај рада словенског а нарочито југословенског учитељства у школи на васпитавање младих нараштаја у националноме духу, а ван школе као народних просветитеља на развијању и јачању националних осећања и свести о југословенској и општој словенској заједници. Онда се је још јаче утврдило уверење: да слободна Краљевина Србија има улогу Пијемонта не само према раскомаданоме Српству, већ и према разједињеноме Југословенству. Стога су се сви учесници повратили са овога конгреса са појачаним уверењем о значају учитељскога рада за остварење југословенске идеологије и појачаном вољом за пожртвовани рад за остварење ове идеологије.

Кад су потом после завршенога балканскога и светскога рата порушене границе, које су раздвајале не само делове

16“