Учитељ

202 В. Зјењковски

означити, као интелектуална страна у моралном, — сам по себи још не условљава правац наше активности: може да се тежи злу при пуној свести да зло постоји. Снагом етичког утицања на друге људе, рад на самом себи у врло малом степену може да се оствари кроз интелекат: пре свега треба волети добро, треба га изабрати и њему се обраћати; али пре овога утицаја на интелекат још јаче ће се подвући у човечјој души несугласица између тога што ум показује и онога што воља тражи.

У историји етике често је етички интелектуализам потпуно или делимично заступан. Упоредо са великим претставницима овога правца, као што су, на пример, Сократ и Спиноза, налазимо његов одјек и у другим системима, који немају његових крајности. На пример, није Кантова етика случајно заснована на идеји „чисте воље“ (овај појам је основа Кантове „етичке аутономије“), која је заједно с тим и систем „практичног ума“. Ја нећу да улазим у анализу главних појмова Кантове етике, ни у претресање њених психолошких конструкција, већ само указујем на мотиве интелектуализма који ту постоје. Изучавање развића етике у ХЈХ веку дало би богатије градиво у овом правцу, али не треба заборављати и то, да интелекат стварно игра познату улогу у етичком животу. Тако, рад савести, у својим простијим процесима, као форма осећања, развија се затим у ред суђења; морални појмови, заснивање идеала и др., нагони интелекат на морални рад душе. Али ипак интелекту не припада главна улога у моралном животу, већ ваља обратити пажњу на развиће наше моралне свести и моралног стваралаштва. Етички интелектуализам мора бити одбачен, као нетачно и једнострано схватање нашег моралног живота.

Ја имам намеру да се овде задржим на опису и анализи педагошког интелектуализма. Ово је врло стабилан и дубок правац, тим јачи, што се диктира, до извесне мере, главним моментима школског и васпитног процеса. Али ја се с њим не само не могу да сложим, већ ћу се против њега борити без икаквих колебања. Педагошки интелектуализам је можебити дубље од других духовних праваца везан с оним правцем, што се у филозофији и историји културе зове „епоха просвећености“; то је можебити његова најглавнија и најутицајнија страна. Увек и свуда се век просвећености пратио подизањем педагошког стваралаштва и цветањем нада у могућност да помоћу васпитања створи „нову генерацију људи“, без чега се и није могла да формира она психологија и онај духовни склоп, који карактерише епоху просвећености. Али ми иако нисмо сасвим изашли, ипак одлучно излазимо из епохе просвећености; идеологија и психологија просвећености и стваралаштво које су ове одредиле, претрпеле су у наше доба тако тежак ударац,