Учитељ

О педагошком интелектуализму 273

да се више на њих не можемо вратити. У току свега Х]Х века вођена је тешка, а често несвесна борба између духовних погледа просвећености и супротних начела; та борба подривала је најдубље основе идеологије и психологије просвећености и сада европска култура стоји на прелому. Још се не види, још сви не виде, куда ће да упути своје кретање духовни живот Европе, још многи живе у уверењу, да се „све образује“ и да ће се вратити складна јасноћа и стваралачка снага слична епоси просвећености. Али живот већ гледа на другу страну, он од нас захтева друго, ново „уређење“, а велики потрес европског живота, проузрокован великим ратом, само чини положај још очајнијим. Педагошка мисао још пре рата преживљавала је необично озбиљну кризу, чија дубина и чије значење још није довољно оцењено. У нашим данима појачана је свест о огромној историској одговорности школе. Сада педагози скромније о себи мисле и не траже да стварају „нову генерацију људи“. Али свест о великој улози какву игра мора играти у школи у формирању Зудућег самосталног човека од детета — постаје све упорнија. Педагошка мисао постаје све више „аутономна“ и истиче своја питања све мање зависним од тога, што натура „живот“ школи, тј. традиција и сада доминантне снаге живота; педагошка мисао везује се за захтеве „живота“, али не живота схваћеног у границама узаног практицизма и утилитаризма, већ живота ширег и дубљег. И у добри час овде се кидају главни ланци, који су окивали педагошко стваралаштво, јер практични задаци који су школи постављени, спутавали су му слободу и сметали да постави главне задатке. Приликом претресања, приликом критичке оцене свега онога, што је живот школи натурао, што је гушило и ограничавало педагошко стваралаштво, најважнији задатак је тај: да се упознамо са „педагошким интелектуализмом“, који је тако дубоко ушао у педагошку свест, као претпоставка размишљања и делања. Ми смо већ казали, да је педагошки интелектуализам, ослањајући се на неке основне процесе школског и васпитног рада, био изнутра интимно везан са идеологијом и психологијом доба просвећености; али када је у првој половини Х1Х века био од Хербарта изграђен систем психологије у тоновима интелектуализма, онда га је то још више поткрепило и продубило, како теориски тако и практично. Довољно је да поменемо идеју „васпитне наставе“ и њено значење у педагошкој мисли ХЛХ века.

Ја у свима појединостима нећу да расправљам истакнуту тему, већ ћу да се задржим на најглавнијим стварима, на томе: како педагошки интелектуализам решава питања о задатку школе и како гради методе утицања школе на децу. Кратка карактеристика ових страна педагошког интелектуа-

Учитељ 18