Учитељ

274 В. Зјењковски

лизма не исцрпљује потпуно ни његову идеологију ни психологију, али су ова два питања најважнија.

Савремена школа, у својој структури и у своме раду условљена је са два задатка: ученик. има да добије нека одређена знања и навике, према изабраној струци, неко „опште“ образовање и да развије интелектуалну снагу. Виша школа већином решава први задатак, средња школа други, али ну вишој школи се у њеном систему налазе тако звани „општи предмети“, а у средњој школи дато је доста времена стручном припремању ученика (у вези с тим у средњој школи постоји бифуркација или чак полифуркација). Ако погледамо на средњу школу, онда морамо да признамо, да њој постављени задаци, стварно условљавају њену организацију и одређују план њеног рада. Наша школа или искључиво или по преимућству развија ум, даје низ знања и формалних интелектуалних навика и то стоји у најдубљој вези са самим задацима школе. Ма какве дидактичке или методичке реформе ми изводили у школи, а задаци остају такви, који су и до сада условљевали њену главну структуру, ове ће реформе клизити површином не задирући у суштину саме ствари. Рад педагошке мисли мора зато да буде упућен не на делимичну реформу школе (на борбу са многим предметима у њој итд.), већ на само њене основе, тј. на њене задатке. Питање мора бити непосредно и смело постављено; ми се морамо запитати: да ли може и да ли сме школа да се ограничава само на интелектуално развиће ученика» Јер баш у тим годинама када деца иду у школу развија се и формулише сва њихова личност, сазрева не само ум, већ и све њихове духовне силе, па се готово завршава и период „детињства“ (које је схваћено у ширем смислу те речи). Зар се процеси, који се развијају у личности изван сфере интелекта, не треба да негују од стране васпитача > Зар фактички школа, кроз све своје уређење, преко наставника и социјалног утицаја, који се увек врши у школи, не утиче на личност ученика у целини» Зашто се развијање интелекта и регулација његовог рада тако марљиво и с пуно бриге остварује у школи и истиче као њен задатак, а на све остале се процесе обраћа само случајна пажња»

То, што се може назвати проблемом „васпитања“ у школи, увек је заузимало места у систему школског живота, али је увек било нешто другостепено и допунско. У току ХТХ века школа је у том погледу учинила велике уступке, усвојила је као своје задатке утицање на физичко развиће и уметничко и социјално сазревање, али је ипак остао главни рад у школи рад ума, рад с умом ученика. У доброј школи садашњице наћи ћемо врло много допунских радова, који потпомажу опште духовно растење деце, наћи ћемо и друштва, и екскурзије, и