Учитељ

О педагошком интелектуализму 275

предавања, као и читаву мрежу различитих установа, које су посвећене развијању свих сила у детету. Ни сада се још није потпуно напустио идеал „хармониски развијене личности“! Школа, како уме и може, тежи да њено опште васпитно утицање на децу буде са што више плана, па ипак сва структура школе и њен главни дух не могу да изађу из граница педагошког интелектуализма! Наша школа је, пре свега и највише од свега, заузета наставом: све остало није у органској вези са овим задатком школе и претставља само неки украс, нешто што је унутрашње туђе духу школе. Нема ничега случајног у томе, што се идеја „васпитне наставе“ израсла из основе Хербартове психологије и сада одржава у педагошкој свести иако су психолошке претпоставке ове идеје одавно срушене. По Хербарту, сам процес наставе, развића и кретања интелектуалних сила има дисциплинишући утицај; он развија јасност духа и ојачава унутрашњу равнотежу. Све „уређење“ душевног живота, које се остварује васпитањем, по Хербарту, није било ништа друго до уређење интелектуалне сфере. На тај начин идеја „васпитне наставе“ дубоко је укорењена у самим основама Хербартове психологије. Али какав смисао може она изван ње имати» Зашто та идеја, која се одвојила од свега система у коме је поникла, и сада влада педагозима» За психолошку изосталост тешко је корети педагоге, који су пре склони да се брзо одушевљавају модерним психолошким теоријама и конструкцијама: очевидно да се стабилизација идеје „Вваспитне наставе“ објашњава извесним педагошким моментима. | Немогуће је потпуно одрицати васпитни значај наставе. Али у чему је онр Разуме се, није у развићу моралних покрета, није у разбистравању моралне свести, већ у ојачавању неких моралних својстава чисто формалног карактера. Наставни процес — али не сам по себи, колико у општој његовој околности — дисциплинује вољу, развија осећање доследности, утичући тиме и на осећање дужности које је с њиме везано. У самом садржају онога, што ум учеников усваја, често се скривају морална начела, која могу у повољним приликама да имају добар утицај на душу омладине. Уосталом, о томе не треба много говорити, пошто живот износи и много чињенице супротног карактера. На тај начин мора се дати и неки васпитни утицај настави, али он је ипак врло слаб када се упореди са изломљеном линијом и тешкоћама дечјег моралног развића! У најбољем случају морални утицај наставног процеса додирује само неке заједничке душевне снаге, а потпуно пролази поред сложеног и замршеног моралног живота у школском периоду детета. То, што узбуђује и често буни омладину, што мути њену душу, изазива јаке изливе, што се истиче пред њеном моралном свешћу као тешка загонетка, све, што претставља

189