Учитељ

Непослушно дете 37

питањем оно свему тражи узрок; а морамо знати и то, да дете: почиње да мисли, да резонује пре но што почне и да говори течно. И може се врло често приметити излив немоћне љутње: и срџбе дечје кад га нечија јача снага сили да чини нешто што оно само не схвата, не разуме. А већ доцније, кад научи да говори, дете сваку наредбу пресреће питањем: „Зашто“.

Ето, баш одатле треба почети и разматрања о најбољем. начину васпитања мале деце у послушности.

Наредбе, које се тако радо издају деци, обично су у спречности с дечјим жељама и с дечјим разумом, схватањем. Зато је сасвим природно кад дете поставља питање, зашто мора ову или ону наредбу да изврши. И зло је што се у таквим приликама деци најчешће одговара просто: „Зато што. ти се наређује“. Овај одговор, на жалост, није никакав одговор, и дете од њега нема никакве користи. Оно ће испунити, можда, наредбу, али с негодовањем, макар и прикривеним, а. већ приликом прве сличне наредбе оно ће поново поставити своје питање: „Заштор“

Из овога јасно излази да је неопходно потребно да се: детету одговори на питање тако, да оно схвати узрок наредбе и неопходност испуњења исте. Поступа ли се тако, дете ће уложити све своје силе само ће настојати да наредбу испуни, разуме се, ако му је наредба згодно и разумљиво објашњена, образложена. Овакав поступак користан је и. стога што дете неће други пут питати зашто му се та наредба издаје и зашто је ваља испунити. Образложењем наредбе деци се даје и материјал и прилика за размишљање, а исто ће им, поред осталога, помоћи да доцније брзо и лако: схвате, разумеју и друге наредбе.

О карактеру деце па и људи, који се бојажљиво покоравају сваком захтеву и свакој наредби, може се много писати, али и без много објашњења биће свакоме јасно да такви карактери нису завидни, нити могу у васпитању да. служе као пример на који се ваља угледати.

Претњом и казном може се готово свако дете нагнати' на послушност, али такав поступак у васпитању доноси само: штете, јер на дечју душу, на дечји карактер делује потпуно: негативно. Послушност која се на овај начин постизава није: права већ ропска. Родитељи и васпитачи, међутим, морају настојати да дете васпитају тако, да је оно по природи својој послушно, да му послушност налаже сам његов разум, цело његово биће, а не страх од неке предочене казне. Таква послушност чиниће децу сретном, јер ће им увек прибављати задовољство; докле ће обрнути поступак чинити децу несретном, при чему ће нарочито страдати дечја воља, која је стуб карактера. Буде ли се дете још израна разумно упућивало у ствари и буде ли се из малена привикавало да се лепо по-