Учитељ

Непослушно дете 379

Други родитељи желе да и на тај начин истакну свој "родитељски ауторитет. Они, исто тако, уживају да виде како их деца покорно, без питања, без устезања и роптања, слушају. Међутим, јасно је да и једни и други родитељи, свесно или несвесно, иду на то да потпуно сломе вољу код своје деце. А то је баш оно највеће зло — то је најгоре васпитање!

Неки родитељи не образложавају своје наредбе просто зато што сматрају да деца још нису дорасла да их разумеју. И они греше, јер ће доживети то, да их њихова деца неће разумети баш онда, кад они буду сматрали да су им деца дорасла, да могу разумети родитељске жеље, наредбе и разлоге. За ово можемо наћи доста примера и у својој најближој околини. Васпитање мора да почне од колевке! Разлоге треба износити тако да их деца могу схватити и разумети. У случају да се ипак по које наређење не би могло образложити, детету ваља рећи да и за то постоје оправдани разлози, али да ће му се они објаснити кад буде дорасло да их може разумети. Дете ће се и тиме задовољити, ако је иначе с њим увек правилно поступано.

При завршетку, покушаћемо да изложимо још неколико примедба о правилном поступању у васпитању деце разборитој послушности. Нека се увек захтева од детета да ради само оне ствари за које му се послушност може сигурно натурити. Глупо је захтевати на пр. да мало дете каже „мама“ или „тата“ или „да се рукује“, јер, ако оно реши да се таквом захтеву одупре, нико га не може натерати да то учини. Много је боље да сами кажемо „збогом“ и да се рукујемо, а дете ће већ и само брзо почети да копира наше навике.

Нека сваки избегава да васпитава дете послушности према своме моменталном расположењу и ћуди, и нека сваки пази да буде увек доследан у својим наређењима и саветима. Једна од највећих погрешака у васпитању детета лежи у томе што се детету данас забрањује да ради једну најобичнију ствар, докле му се сутра-дан ово допушта и обрнуто. ИМ то све без икаквих убедљивих разлога.

Једном сам посматрао групу разигране деце. Мало даље од њих разговарале су две мајке на прагу једне куће. Једна од њих имала је са собом мало дете од 2—3 године, које се провуче између њих и потрча осталој деци да се и само игра. Његова га мајка позва натраг, али оно је не послуша. Наљућена његовим јогунством, мајка потрча за њим, ухвати га и добро га изудара, наредивши му да се не миче из куће, то јест од ње: „Немој да ми се главом шалиш да се помакнеш одатле, јер ћу те убити!“ Дете је плакало, па се и ућутало, и, приметивши да се мајка поново задубила у разговор с комшиницом, извуче се полако и оде деци. Мати примети ово, а и само дете примети да је мајка приметила његов од-