Учитељ
498 Рт. Артур Либерш
Проблем образовања и васпитања испуњава и прати несвесно сваког човека од почетка до краја његова живота, тај проблем није никакво изузетно добро и никакав нарочити задатак за један одређени сталеж. Тим питањем не треба да се занимају само и нарочито научни и практични педагози, то није никакав специјални стручни проблем него је проблем самога живота.
Ми ћемо одмах видети, колико су важне последице које произилазе из тога за појам научне педагогије. Између тих последица и закључака истаћићемо ми у тренутку само један закључак: педагогија није специјална наука. То излази нужним начином већ из наших горњих излагања. И ми ћемо због тога већ сада истаћи тај закључак, јер он чини основну тачку посматрања за појам педагогије. У овоме тренутку ми ћемо се задржати још на неким посматрањима опште природе о бићу самога васпитања.
Рекли смо да схватамо васпитање потпуно универзално, потпуно метафизички и дијалектички. У томе смислу оно није за нас само једна страна живота него његова битна одлика — његова супстанца. Где не постоји васпитање и образовање, ту нема у опште живота као таквог. Зар не постоји чак и у неорганском свету један необориви закон образовања». Зар није закон образовања закон бића уопштег Можемо ли ми говорити о једноме бићу, можемо ли ми замислити једну стварност, која није пре тога била структуирана или која није била уобличена»
Дубоки стваралачки ритам библије доводи одмах биће света у везу са мишљу, да биће света због тога постоји, јер је то биће формирао Бог — отац. У другоме случају би све остало у хаосу, а хаос ми не можемо замислити у позитивноме него само у негативноме смислу као супротност космоса, дакле као супротност према уређеноме и образованоме бићу. А са библиским и религиозним схватањем бића поклапа се потпуно философско и научно. Карактеристично је да грчка философија почиње онде, где је са појмом бића везана једна извесна мисао о форми и облику, где се биће издваја из једног чистог битисања, где се оно одређује помоћу једнога појма. Било да се оно схвати као вода или као ватра или као бесконачно и безгранично или као број, било да се говори о „елементима“ бића: свако појмовно одређивање је уобличавање и образовање бића. Вечност бића је његова вечита и неуморна тежња ка бићу. Нека се размисли о томе шта би било са бићем без једне такве појмовне одредбе, без обзира на то каква је она. Има ли уопште икаквог смисла да се говори о једноме бићу, о једној стварности, ако ми са њоме не можемо спојити једну одредбу, а то ће рећи једну форму образовања»