Учитељ

Универзалитеш и дијалектика појма образовања – 501

ференцирања су произишле поједине државе цркве и религије. Све оне показују црте општег бића и стоје несумњиво у зависности од те општности. У свакој нарочитој држави и у свакој нарочитој религији налазе се извесне црте опште државе, опште цркве, и опште религије. У свакој појединој историјској творевини налази се та универзална метафизичка тенденција. Међутим оне нису само једна таква метафизичка општност, нису само таква једна универзална држава или таква једна универзална црква. Додуше католицизам полаже право на такву универзалност као што то већ његово име каже, додуше он захтева да постоји само један пастир и само једно стадо. Али историјски узев изгледају ти захтеви друкчије. Реалитет државе или једне цркве почива углавном на диференцирању универзалности, на противуречности у односу на формално јединство. У људима постоји та дијалектичка тенденција противу безграничног универзализма и они се осећају као стварни баш тиме што се диференцирају у нарочите нације и у нарочите народе са једним нарочитим језиком, са нарочитим правом, са нарочитим уставом. Несумњиво је да овде постоји исто тако тајанствена као и активна дијалектика противу чисто формалне општности.

д) Све образовање је углавном једна последица и резултат тога дијалектичког противкретања према бићу. На тај начин постаје морфолошка индивидуализација и уобличавање, која је пресудно за свако образовање. Као што је цео свет прожет бићем, тако је исто свуда прожет и испуњен одређеним облицима опште и појединачне природе. Биће се мора међусобно разликовати, да би могло постојати, као што се раздвајају и морају раздвајати земља од мора облаци од земље, да би могли постојати. Ја називам то самоубличавање бића које је један неопходни услов његове стварности. То је оно што бисмо могли назвати законом његовог самообразовања, што је исто тако универзални као и дијалектички процес.

Сва наша излагања теже дакле да покажу вечну стварност, вечну универзалност, вечну дијалектику и вечити процес формирања у образовању. Образовање није нека појединачна појава, оно је једна метафизичка битност, једна вечита стварност, оно је вечно као и само биће. Из свег нашег излагања излази ово: Феномен образовања је за нас један прафеномен и идеја. Шта више је питање, да он није у извесном смислу чак и изнад идеје пстине, лепоте и доброте и то утолико, уколико те три идеје по својој природи и по своме смислу значе проблеме образовања и васпитања. Они су проблеми васпитања и образовања али не само у садржајноме смислу, то јест не на тај начин да је постигнуће истине моралности