Учитељ

500 Рт. Артур Либерт

у образовању, оно је увек диференцирано у своме универзалитету. Оно се појављује свугде као једна нарочита творевина на пр. као природа или као држава или као уметност или као религија или као субјективан доживљај и осећање. Како би пак могли доћи до једног таквог диференцирања бића кад оно не би имало у своме образовању дијалектичку структуру Биће је увек испуњено и покретано најразличитијим снагама и тенденцијама и у томе раду и кроз рад тих снага оно се диференцира. Његова једноликост у смислу једне потпуне једнообразности значила би његову смрт и његово небиће. Као што мишљење постаје тек на тај начин што се артикулише у речима и мислима те тиме узима на себе једну одређену структуру, исто тако мора опште биће када се образује и када постаје творевина да уништи свој чист идентитет са самим собом. Оно другим речима у себи носи једну противуречност, која уништава његову празну једноликост или која не дозвољава ни да дође до тога безбојног идентитета. Применимо ми једном то посматрање и на нас саме, скинимо ми са њега ту метафизичку форму и говоримо једном тако рећи лично.

Ми ћемо рећи: Ми смо ту |као |људи. Али када ми то кажемо ми одмах мислимо да смо ми ту као деца или као људи или као жене, као Европејци или као Азијати или као Хришћани или као Будисте. Према томе свако биће има ознаку самодиференцирања. Оно се формира на основу унутарњих закона образовања у једно одређено биће. То излажење из бесмислене једноликости, из бића као таквог, које је индиферентно према вредностима може се десити само због тога што постоји и делује једна противснага, једна дијалектичка противуречност против идентитета бића. Без тих дијалектичких противознака остало би биће једна сиваи магловита маса без форме. Дијалектика која се налази у њему, припада му битно и нужним начином као претпоставка и срество самообразовања.

Помислимо ми поново на нас као на људе. Отац ствара једно дете, мати га рађа. Што дете постаје дететом, почива на могућности и способности дијалектичког издвајања од бића оца или мајке. Она је као дете баш нешто „друго“ него што је отац и мајка, оно носи у себи једну сопствену тајанствену самозаконитост и тежњу једној аутономији, коју оно постиже често само у борби и разним несагласностима.

Ми можемо изабрати један пример из општег историјског живота: Уупадљиво је и значајно да се је увек поново јављало противљење противу свих планираних односно остварених политичких или црквених сједињавања, и да је на тај начин увек дошло до извесних нових деференцирања. И тек из тога ди-