Учитељ

Од невоље до узора 978

тању не може прикупљати научну грађу. Пре неколико година један наш професор задао је својим ученицима, седамнаестогодишњим младићима, један доста лак задатак: препоручио им је да сами, без његовог објашњавања и предавања, прочитају из једног уџбеника и науче лекцију о задатку и важности религијске наставе. Кад је после неколико дана позвао ђаке да му кажу штогод од онога што су научили био је изненађен фактом, да ни један од њих није знао рећи ништа паметно и смишљено. Можда би нам могли пружити какву поуку за наш смер и они приватни ученици, који се код куће саморадњом спремају да полажу разне испите. Наставници који испитују такве ђаке једнодушно тврде, да су много слабији него ученици који су науку „пасивно слушали“. Али претпоставићемо да су сви ученици, како они из малих тако и они из средњих школа, потпуно оспособљени за интелигентну саморадњу, и да се у њој врло угодно осећају. Настаје сада друго питање: да ли се саморадњом може савладати целокупно градиво које се наставним програмом прописује. Ако би се још и могло допустити да се самосталном активношћу могу сазнати лакше чињенице и решити лакши задаци, то још не значи да се њоме може асимиловати свеколика научна материја из прописаних уџбеника. Има у школском програму проблема, начела, апстракција, факата и идеја, које ученик никад не би могао сам схватити док му их претходно наставник не би саопштио. Примењивати у таквој прилици принцип саморадње, значило би малтретирати науку и губити време узалуд.

У новој педагогији често се наглашава да у настави није главно количина знања већ сам процес сазнања, т. Јупознавање ученика са научном методом и оспособљавање његово за употребу овог метода. Ми налазимо да је овај циљ постављен сувише високо. Школе, које дају народу опште образовање, не могу спремати ученике за научни рад. Може се говорити о школском учењу и памћењу шта се хоће, али се не може порицати да савремен човек мора имати у глави извесну количину знања, потребну за свакидашњу оријентацију у практичном животу. У својој суштини саморадња је размишљање, које се манифестује у разноликим логичним операцијама као што су: закључивање и комбиновање, анализа и синтеза, генерализација и апстракција, индукција и дедукција. Дечји дух није дорастао тим тешким логичним операцијама, и зато би било неприродно да се на њега примењује критеријум који припада научнику, и да се он оптерећује задацима који улазе у домен универзитетских и академских установа. Уосталом, појмови које би ученици сами изградили, били би често сумњиве вредности, и морали