Учитељ

574 Д-р Драг. Ђ. Петровић

би се стално верификовати. У извесном смислу могло би се рећи да је ученичка саморадња дангуба и лутање. Као што кројач не би смео тражити од свога шегрта да кроји одело пре него што научи занат, исто тако и наставник не би смео тражити од ђака да се сам петља у науку пре него што научи научну азбуку. Људи су дуго разбијали главе док су створили данашњи научни систем. Било би бесциљно да се деца воде странпутицом и мрцваре око проналажења онога што је већ давно пронађено. Саморадња је дивно васпитно начело, али је не треба злоупотребљавати.

Банално је поменути али је истина да је човек цивилизован варварин у коме дрема животиња. Кад је просвећен, поштен и дисциплинован, он се преображава у бога који ствара чудеса, а кад његове страсти и инстинкти отму маха и узму слободан ток, онда се срозава на ниво звера од којега се друштво мора бранити законима, апсанама и пушкама. Глад и љубав јесу основни покретачи његова живота, а идеали хуманости и човекољубивог самопожртвовања загревају срца само најбољих друштвених чланова. Допустите човеку да чини шта хоће и омогућите му да живи без рада, па сте онда сваки прогрес пресекли у корен. То исто вреди и за школску омладину. Пустите ђака да учи шта хоће и колико хоће, преводите га из разреда у разред без обзира на његов слаб успех, оставите му одрешене руке за све што му се свиђа, па неће проћи много времена и ви ћете од њега направити или глупака или неваљалца. Било би занимљиво видети та створења која би учила и онда, кад би могла прећи у старији разред и са слабим оценама.

У данашњој школи ђаке потстичу на учење и рад разноврсни мотиви као што су: страх од понављања разреда, амбиција за истицањем међу друговима, очекивање награде за успех, жеља за задовољењем родитеља, нада на обезбеђење будућности, бојазан од евентуалне казне итд. У далтонској школи, као и у радној школи уопште, ови потстрекачи треба да отпадну па да се замене љубављу према раду, интересом за науку и спонтаном вољом за учење. Нама се чини да проповедници нове школе исувише идеализују ученика кад мисле да га у раду може потстицати само љубав према школи и настави. Да се наставни предмети ваљано изуче, макар и у елементима, за то је потребан искрен напор. По мишљењу неких педагога то нема велики значај, пошто је дете по природи активно биће, и само треба ту његову активност паметно каналисати па успех не може изостати. При том се заборавља да има активности и активности, и да једна може бити пријатна а друга мрска. Играње футбала и моделовање призме не може се ставити у исти ранг са