Учитељ

656 Драгослав Ђорђевић

ник опште историје и кришом од другова и наставника буљио у ону слику! А замислите како се ипак мој син и моја кћерка морају осећати сада у биоскопу из кога никако не могу да их сасвим истерам, кад по читаве сате гледају она полунага и мушка и женска тела, како се итд.“

Господо сенатори! У једној женској гимназији ухваћена су љубавна писма, која су ученице 4 разреда писале једне другима. Садржина је њихова таква, да се она нису могла про читати на седници професорског савета, него их је свака наставница за себе прочитала. Садржина је таква, да се она не могу читати ни у озбиљном мушком друштву. А све те ученице, утврђено је, нису избијале из биоскопа!

Господо сенатори! Онај Министар просвете који успе да законом забрани развраћање преко филма не само омладине него и целокупног нашег народа, то ће бити човек заслужан да му се подигне споменик као националном великану.

Али, господо, ја мислим, да у томе неће нико успети, јер и продукција и трговина филмова у целоме свету су у рукама оне врсте људи, који су бездушни када треба гомилати паре, и који ће скинути небеса на земљу, да омогуће себи и даље не само пљачкање људских џепова, него и пљачкање људских душа.

А сада, господо сенатори, да укажем на једну појаву, која може да изгледа као запостављање престонице.

Пре свега, на универзитету у Београду не постоји један факултет, који би требао да постоји с обзиром, да источна половина државе, која економски гравитира Београду поглавито се бави пољопривредом. То је ветеринарски факултет.

Престоница нема ни Високу комерцијалну школу, која би такође била потребна с обзиром на све већи развој трговине и индустрије у крајевима, који у томе погледу гравитирају Београду.

Даље, господо сенатори. Културне потребе наше престонице су многе и високога ранга. Ниво културног живота у престоници био је висок и пре рата, а сада је знатно виши. Па ипак наша југословенска престоница нема многих културних, научних и уметничких установа, које би морала имати.

Београд нема никакве, а камо ли репрезентативну зграду за Народни музеј. А то је и штета и срамота не само за град Београд, него и за државу, чија је он престоница.

Београд исто тако нема никакву зграду ни за Етнографски музеј, те многобројне и ретко драгоцене ствари леже затрпане у сандуцима.

Остављајући на страну питање зграде за Олеру, чије би коштање сада било неподношљиво велико, указујем, да престоница нема ни зграду за Народну библиотеку, која је нај-