Учитељ

732 Др. ЈБ. Јовичић

се не ограничава на предмете спољашњег света, већ улази и у духовне и културне односе, у тзв. духовну околину дечју.

Један од њених задатака свакако јесте да омогући разумевање за тај околни живот. Али још важнији од овога је: да јача дечје унутрашње способности. Нарочито настоји да развија оштрину посматрања, функцију мишљења и расуђивања, продуктивну фантазију; заједно са овим вежба слободан говорни израз, негује осећања, потстиче и снажи вољу. Крајњи пак смер свију њених напора састоји су у томе да пробуди интересовање за завичајни живот и да учвршћује осећање за завичај и за заједницу у завичају.

Неговање завичајног осећања не само да не иде на уштрб развијања опште солидарности, већ напротив доприноси зближењу људи. Ово осећање је управо основ из кога се развија опште човечанско осећање. Јер љубав према завичају преноси се на љубав према националној заједници, а одатле се шири на цело човечанство. Ко нема љубави за своје најближе не може га имати за друге људе.

Зато, ако се жели да се нормално развија осећање према најширој социјалној заједници мора се почети од завичаја.

За рад у правцу напред поменутих циљева настава завичаја искоришћава деци најближе околне области: кућу и домаћи живот, врт, улицу, саобраћај, школу и школски живот, поље, шуму. Са завичајним градивом спајају се остала занимања, што чине саставне делове елементарне наставе: вежбања у читању и писању, рачун, причице, песмице, стихови, илустровање, цртање, пластично претстављање, драматизовање. Сав наставни посао на тај начин потиче од завичаја и у њему налази грађу за обраду.

Настава завичаја, као што се види, не чини засебан предмет. Везујући све у испреплетаном јединству остаје у прве две школске године као укупна настава, насупрот ранијој стварној настави, која се изводила као предмет за себе.

Из тога скупног оквира издваја се доцније, обично од. трећег разреда, земљописна настава завичаја и чини почетак правог земљописа. Тој завичајној земљописној настави управљена је наша пажња овога пута.

Под завичајем разуме се овде завичајно место и околина, уколико су приступачни непосредном посматрању. У доцнијем раду настава прелази поступно на околне области, или тзв. завичај у ширем смислу, док најзад не обухвати целу отаџбину.

Познавање свога места и околине услов је за познавање: удаљенијих крајева. Што су претставе“ завичаја јасније, то се боље може преносити у непознате просторе. Земљописне појаве и односи могу се претставити и разумети на основу 34вичајних .