Учитељ

748 Др. Дане Трбојевић

од наслеђа као и од спољашности. А јер је интерес заправо само облик у коме се јавља развитак наслеђених способности, види се и одатле како је за развијање способности потребна унутрашњост (наслеђе) исто тако као и спољашност.

За педагогијски поступак ипак је важнија унутрашњост, јер према њој ваља удесити спољашње предмете, како бисмо у детета изазвали интерес. Предмете очито ваља бирати према унутрашњости, ако смо ради да нам образовање дечјих способности буде окруњено успехом. Другим речима, школу ваља удесити према детету, како с правом тражи женевски. професор Клапаред, тражећи школу „по мери.“

На то хербартовци никада ни помислили нису. И у том је највећа разлика између старе и нове школе. Згодним начином можеш свакога ђака заинтересовати за све, вели прва. Ни на какав начин није могуће заинтересовати га за нешто, за што нема урођене способности, каже друга.

Тиме, међутим, нова радна школа истиче тек начело оно што не ваља и како не ваља радити. Потребно је да нам уз ново учење о интересу образложи нови поступак, из позитивне стране, како ћемо се интересом што обилније послужити. Она то и чини на више начина. Један смо већ видели, где школски рад настоји довести у што ужу везу са игром. Није тиме мало речено. Поредећи рад са игром, она с правом учи исто што је већ Кант признавао, наиме да је рад рођен од игре. А дете, како знамо, има увек нешто од својих родитеља. Ништа зато шта је рад на неки начин напреднији и озбиљнији од игре. Ми знамо што је еволуција или напредак. Извивши се из игре, рад је напредовао према игри тиме што је постао свеснији. Дете се игра готово несвесно, не знајући зашто то чини. Оно не познаје сврхе својих игара. И лакоатлетичари се играју, али они знају зашто то раде. Њихова је игра очевидно напреднија од дечје игре. А кад се свесност развије и већма још, тако да се знају и сврхаин средства игре, игра се сама од себе претвара у рад.

Али рад зато не губи главну одлику игре, наиме сласт и занимљивост. Или ако је губи, не чини то на своју корист, већ на штету. Највећи радници човечанства: Толстој, Гете, Едисон, Њутон, и др., радили су као да се играју. Тако слатко и лако текао им је њихов рад. А Хорације, како сам. вели, певао је песме мучно и тешко, бришући сваки час зној с лица. Може ли се он по успеху поредити са Овидијем који каже о себи: „Е! аиод #епфађат фФесеге, уег5и5 ега!“, тј. што сам год хтео рећи, било је у стиху, па чак, ето, и те његове речи.

Друго средство за гајење интереса следи из упутства о проучавању детета. Дечје тежње и наклоности моћи ћемо упознати једино онда, кад пустимо детету да ради што хоће.