Учитељ

“. Драгољуб Бранковић

код све деце једновремено одмах и немају исту брзину развијања, а нарочито се ово дешава код просвећенијих родитеља који на разне начине убрзавају детињи душевни развитак, па се после свему томе диве. Често овакви родитељи доцније доживе велико разочарење кад виде да њихово дете даље не показује напретке.) Сав њихов привидан резултат јесте у томе, што је дете раније дошло до своје максималне границе урођености, па је онда стало. М обрнуто се дешава: занемареним васпитањем дете може јако да заостане, као што ово често бива код сирочића и деце сиромашнијих класа; али се тада не сме говорити о урођеној заосталости, већ о занемареном васпитању, о недовољном утицају. Исте последице, каже Штерн,) може једно васпитање имати ако због доктринарства или из несмотрености узме погрешне путеве тако да урођености у детету немају могућности за развитак. Зато се овде нарочито у раном детињству појављује за васпитача тежак задатак да бира у давању градива између сувише много, сувише мало и сувише једнострано, да би тачно одговорио урођеним детињим диспозицијама и тиме упутио васпитање на прави, на природни пут.

Ни код истога детета брзина растења једне исте психичке категорије или исте снаге за деловање није увек иста, већ с времена на време мења се, час брже, час спорије. У раном детињству ово се може лако посматрати, на пр. код учења говора, хода, разумевања итд. И ово периодично застајање није у ствари потпуно мирно стање, већ значи моментано прибирање потребних снага за будућност и унутрашње прерађивање примљених утисака. После овога застоја поново долази убрзање. Ово мењање брзине у растењу не дешава се само у развићу једне поједине функције или снаге, на пр. у учењу говора, него бива и у целокупном развићу: у једно доба дете напредује и показује велику активност, а после читав период показује застој, оно је мирно.) О овим чињеницама мора педагогика да води више рачуна него је до сада водила. Васпитач не сме зато да пада у очајање чим се појави какав застој у напредовању детета, већ треба да буде смирен и да причека пажљиво док природа не почне поново да ради. Исто тако васпитач не сме да се занесе великим успехом свога васпитаника, ако би настао после тога застој, да се не би после много разочарао.

Сем овога постоји полна разлика. Познат је факат да се женска деца у прво време брже развијају од мушкараца, на пр. она пре и брже науче говор. Она боље схватају и разумевају живот око 13——15 година него младићи од 16 и 17 година, док међутим ови после правога пубертета постају разумнији и чине велике успехе. Све ово стоји у вези с појавом пубертета.

К. Вићег (Беч) у својој расправи Абг5 дег сејзНееп ЕпјжасКкиле дез Капдез поставио је три велика ступња развића: ин-

8) Исп. Штерново дело стр. 33 %) Опет тамо дело стр. 33 5) Опет тамо дело стр. 34 и 35.