Учитељ

О душевном развићу уопште 5

стинкти, дресура и интелект. Као што се зна, инстинкти су природни мираз, за које није потребно вежбање и учење; премда се зна, и то смо раније утврдили, да сви инстинкти не ступају одмах у акцију, него неки одмах (инстинкт храњења, сисања) а неки нешто доцније (на пр. обртање према надражају итД.); дресура служи се асоцијацијом утисака и покрета, дакле памћењем. Интелект је највиши ступањ, његов механизам је гибак и он се одлучује према разним ситуацијама, није скамењен само за извесне моменте као што су то инстинкти или дресуре. Он проналази размишљањем нова средства, нове справе и нове путеве. Ако погледамо на развитак детета, ми ћемо одмах запазити да оно први живот води и одржава на инстинктима, затим на простим асоцијацијама (учењем), а већ на крају прве године живота, оно показује примитивну интелигенцију која значи нешто више од памћења. Ова детиња интелигенција врло је слична са оном интелигенцијом коју је У. Коћег) (Берлин) пронашао у испијивању шимпанза када је стављао банане у њихову непосредну близину, па су они ипак нашли средстава да их дохвате кроз жицу или да их скину са кафезовог тавана (помоћу сандука, властитим слагањем једног на други и пењањем преко њих или ломљењем поклопца сандуковог да би направили штап ИТД.). Кофка и Билер употребили су после ова Келерова истраживања код мајмуна у својим делима из дечје психологије. Али ускоро дете прелази преко ове примитивне интелигенције животиња која се састоји у простом увиђању садашњости, док је оно у стању убрзо да погледа у прошлост, да предвиди будућност, да пита, што животиња све није у могућности. Из испитивања Келерових излази још и то, да се интелигенција не сме везивати за говор, да она ступа у акцију пре говора. Дакле, дете има интелигенцију још на крају прве и почетку друге године живота, само што је сасвим примитивна као код шимпанза. Јасно је да интелигенцију не смемо везивати за говор, јер она постоји и пре њега, као што смо то напред показали навођењем чињеница из Келеровог дела у чланку о интелигенцији. Штерн7) такође наводи пример свог синчића на крају 12 месеци и ћерчицу Хилду у 7 и9 мес. а Билерз) за своју ћерчицу од 11 месеци, да су показивали примитивно мишљење. Лепи су примери које Штерн наводи за своју децу Хилду и Гинтера: они у реченом времену пошто су попили млеко из боце, исту окрећу да виде да ли има још млека, па најзад окрену дно флаше и покушавају да ставе исто у уста, или кад су сити, полагано извуку боцу и после се играју с њом, смејући се. Простор не допушта да наводимо дословно забележене случајеве, нити да наводимо од других посматрача. За разумевање саме ствари довољно је оволико.

Напред је показан онтогенетски развитак детета у девет фаза, те сад о томе нема потреба говорити; али ћемо расправити

6) пиеШвепхрг ипгеп ап Атћгоројдеп |. Штампана у издању Пруске академије наука у Берлину 1917 г.

7) Штерново цит. дело стр. 60—61.

8 Билерово цит. дело стр. 52.