Учитељ

6 Драгољуб Бранковић

још и о томе, какав је први почетак душевности: да ли дете почиње са свима врстама психичког које имају одрасли, или оно ово нема, него се све то доцније и постепено развија. Психолози ТЗВ. „гешталтпсихологије“ и психолози тзв. „структурне“ психологије заступају гледиште да осећаји нису почетак душевног живота, да они управо и не постоје, већ да је прастање психе дифузитет, из којега су касније постепено издиференцирале извесне свесне творевине. Узмимо за сад само Штерна, чије ћемо гледиште узети одмах у критичко разматрање, да друге ауторе не цитирамо. Он вели да не треба почети с питањем: како се прво битно везују изолирани елементи, него напротив обрнуто, наиме: како су се из овога замршеног целокупног стања разрешиле и одвојиле постепено оне свесне творевине које називамо опажања, „искуства“. На овај начин, мисли Штерн, није на почетку проблем асоцијације, него дисоциације или раздвајање и уздизање извесних свесних творевина од дифузне целине. Он узима „осећаје“ за измишљене вештачке творевине, али никако за душевне реалитете, да они, дакле, уопште не постоје.7) За овакво његово схватање он се позива на радове из дечје психологије: М/егпег, Мојкећ, Мисћоу и Рласећ, чија дела немамо потребе да наводимо, јер би нас одвело у велику опширност.

· Поред све лепе дијалектике и.навођења материјала из испитивања ране дечје душе, Штерн не може да убеди логичног читаоца да осећаји, претставе и опажаји не постоје у почетку душевнога. живота, па чак тврди да то нема и после седме године живота, а међутим наводи, као што смо видели мало час да дете у другој половини године живота уме да мисли примитивно. Нико му не може спорити да новорођенче живи кратко време у дифузном стању (да се послужимо његовом терминологијом) и да се оно, још у првим недељама или месецима, из тога прастања буди. Но, ово дифузно стање које одговара животињском стању не даје му никако право да одатле прави горње смеле закључке. Не може бити почетак душевног живота „дисоцијација“, што значи рушење неке „целине“ или тоталитета или тзв. „структуре“, па тек онда да дође „асоцијација“: свакако мора прво доћи изграђивање, па рушење, тј. предругојачавање изграђенога, сем да признамо нативизам. Сва посматрања душевна упућују нас да асоцијација утисака и покрета претставља први ступањ свести, а дисоцијација виши ступањ душевности, где се манифестује мишљење и фантазирање. Код ових процеса бива „грађење“ и „разграђивање“, асоцирање и дисоцирање, али ово је већ виши ступањ. Природно је за нормално мишљење да дете мора прво да везује, асоцира, утиске и покрете ма и небулозно, па Тек после да дисоцира целину, тоталитет, „структуру“ или како још друкчије да назовемо неку душевну сложеност, јер је несумњиво да се нешто мора прво градити, па тек разграђивати и поново репарирати као што то бива и у техници.

9) За све ово испор. његову цит. Пеихологију раног детињства, стр. 31, 32, 50, 73—81.