Учитељ

8 Драгољуб Бранковић

посматра и расправља само као једна „структура“, „целост“ учинила је не само код Штерна да тврди такве невероватности, него и код Шпрангера, који, као што смо видели код полне љубави, тврди да полна љубав постоји и између мушкараца и тако дотерао дотле да се може узети и „хомосексуалност“ за нормалну појаву. Свему је таквом схватању узрок да се душа узме као уклопљена целина, структура, где се тежи по сваку цену да се кроз психичке функције и садржаје повуче један црвен конац, тако отприлике као што је Фројд цео духовни живот схватио као појаву, сексуалитета. Фројд је заиста израдио само једну „структуру само је штета што ову наука није усвојила. Тако што мора да се дешава кад се у изграђивању науке унапред узима један принцип с тежњом да се примени код свих чињеница, а не полази се од посматрања чињеница. Изгледа да је модерно да се говори о „целини“, „структури“, па макар се тиме тврдила и нелогичност и немогућност, јер тако тврде угледни психолози Шпрангер, Штерн итд., па томе треба подражавати.

Чим новорођенче познаје мајку, оца и друге особе своје најближе околине, чим оно може да мисли (баш се ово тако лепо види из примера Штернових и других дечјих психолога), чим оно ссећа (пријатно и непријатно), чим оно жели и хоће нешто или пак неће, одбија (за ово су потребни многи садржаји и функције: опажања, упоређења, разликовања, сличавања, познавања, емоције) принуђени смо признати да код детета не постоји небулозност, тоталитет, него напротив разграничени психички садржаји и функције. По нашем мишљењу „структуирање“ почиње од појединачног ка све већој множини у смислу асоцијација, а не обратно, отприлике као што кућа и др. ствари постају.

Штерн принцип „структуирања“ спроводи и код учења говора:3) из дифузне нерашчлањености израђују се прво супстантиви (лица и ствари) затим долази „стадијум акције“, тј. делатности које се везују за личности и ствари. На треће место долази „стадијум релација и ознака“. Из горњег излагања не можемо никако да усвојимо да у почетку нису били дати особине и односи код лица и предмета, насупрот томе што оно није добило истовремено и речи као етикете за исте особине и односе. Претставе особина и односа на лицима и предметима налазе и дате су одмах са егзистенцијом резидуа тих лица и предмета. Штерну је било потребно да свој принцип „структуирања“ и персонализма спроведе и код говора и мишљења: из дифузитета долази тобож постепено и постанак ових других стадијума. Али ово извођење не одговара логичкој стварности, јер чим дете нпр. разликује оца од мајке, слугу од брата и сестре, чашу од млека и хлеба, итд., онда се не може никако говорити о дифузитету и непостајању атрибута код претстава и опажања све дотле док постоје опажања свих лица и предмета, већ се може само говорити о простом непостојању етикета (речи) уз претставе и опажања. Суштина једне

15) В. његово цит. дело, стр. 185, 385—337.

| | |