Учитељ

О душевном развићу уопште 9

претставе или опажања не може бити дата без њених атрибута као: боја, величина, место, време итд. Дете нпр. уз претставу мајке мора имати њену боју лица, висину, величину, боју гласа итд. да би је могло разликовати од оца и других лица. ИМ ако дете за све ове особине нема речи, то не значи да се ови придеви налазе у дифузитету. Речи као етикете за чулне и апстрактне творевине доцнијег су датума од психичких садржаја и функција: оне долазе, дакле, накнадно.

О сукцесивном реду постанка ових „стадијума“ речи: именице, глаголи, придеви, предлози, прилози итид., може се рећи да није тако чврст, јер све несумњиво зависи од интереса детета и утицаја његове околине. Неоспорно је да су прве етикете за претставе и опажања именице и усклици, али да то не траје дуго, већ да дете добија и глаголе и придеве и др. без обзира што није стекло речи за многе друге предмете и лица.

Дете, новорођенче, убрзо има извесне психичке категорије, али природно не може да их запажа, као што их ни одрасли лајици из психологије не запажају. Незнање њихово не значи и непостојање психичких садржаја и функција. Али стручном психологу остаје дужност да их запази и разграничи. Један пример из хемије: радијум је постојао и онда, кад научници нису знали за њега. Хемичари су били у „небулозности“, а не егзистенција овог данас тако корисног елемента.

Ово наше гледиште биће још и више допуњено у одељцима: „Гешталтпсихологија“ (психологија »„облика“) и „Духовно научна психологија (структурна психологија).

У целом развитку детета и човека владају три основна осећања (нагона) које је Алфред Адлер изнео и доказао, о чему је напред већ било речи под засебним натписом: осећање мање вредности, тежња „навише горе“ (осећање за господарењем, за влашћу, за вредношћу), и осећање за заједницом. О овоме ће бити још речи у излагању Адлерове индивидуалне психологије и чланку „Карактеру“. Важност ових закона савремени психолози још нису сви признали, али ће временом научна психологија морати да призна, јер су они несумњиво очигледно тачни и применљиви у студирању постанка личности.

Још једно питање остаје да расправимо под овим натписом, Јер кад је реч о душевном развитку онда се увек помињу речи „снаге“ и „способности“, нарочито педагогика оперише овим терминима. Наиме, да ли смемо „способност“ идентификовати са Тзв. „снагама“, као што то нарочито чини обична језична употреба, па чак и по који психолог, нпр. Дуи.") Из методских и практичних разлога потребно је разграничити ове појмове. За нас „способност“ значи предиспонираност, урођену тенденцу за нешто, природну склоност, која се састоји у можданом, нервном и мишићном склопу организма. Нисмо нпр. сви подједнако окретни за све послове, нити сви подједнако брзо памтимо и интензивно схватамо,

14) В. његову „Педагогику и демократију“ у преводу Д-р Драгомира Иконића, стр. 70.