Учитељ

Фребел пи Монтесори. 93

на стару праксу језуитског васпитања. Монтесори прича о организованој „дечјој цркви“ у угледном дому детета у Барселони (Стева де! Ватђиц). Сва опрема ове цркве прилагођена је дечјем узрасту (мале клупе, мале слике и статуе итд.). „Свештеник поучава децу у Закону Божјем и у богослужењу. Тек што је црква била опремљена и откривена активности малишана (), испољила се особито јасно једна плодотворна страна метода, која је до сада још недовољно оцењена“ (337). Наиме, показало се, да је већина познатих Монтесори вежбања (ћутање, мирно ходање по линији која је на поду обележена итд. особито подесна за религиозно васпитање. „У извесној мери чак се може рећи, да је црква циљ већег дела тога васпитања, које је мој метод поставио за свој задатак.“ Целокупно богослужење изводи се пред децом: „тако, на пример, свештеник припрема купаоницу и друге предмете који се употребљавају за време ритуала крштења, изабира између саме деце кума и матер и врши над новорођенчетом све оне радње, које се обично врше у тајни крштења“ (339). „Четворогодишње дете, уверава нас Монтесори, лепо разликује купање у светој води... од купања у обичном купатилу“ (838). „Чак и најмања деца нису хтела да оду и ту су радњу пратила са највећом пажњом; па и трогодишњи малишани пратили су, као опчарани, «све свештеникове радње.“ И све ово, мисли Монтесори, „није била проста дечја забава, већ религиозно делање, извршено са свим дужним страхопоштовањем.“ На тај начин, „деца, сама тои не опажајући, добијају сазнања у делима религије, која су уистини зачуђавајућа, када се има у виду њихов мали узраст“ (340). Са истим успехом, ја мислим, могу се накалемити деци, користећи се овим чувеним методом, сазнања из свих радњи, које одрасли признају за „похвалне“. Али ја мислим и то, да се овим доказује «само моћ околности, или „средине“ (атрђепје), у којој је Монтесори све више и више склона да види центар тежине своје педагошке теорије, а никако у самој вредности „слободне самоактивности“. Када Герхардс ставља овај наставни метод у везу са познатим огледима „наставе саветовања“ (етаасћ сез Гегпеп), које је изводио В. Келер над мајмунима и коњима, онда је он, мисли се, у пуном праву. Али он страшно греши, мислећи да овај метод није дресура, већ васпитање. Истина, ово није она стара дресура која се кори«стила средствима страха и насиља. Но, то је ипак дресура, јер се разлика дресуре од васпитања не налази у томе, што васпитање "садржи „преживљавање досетке“, а дресура тога нама, већ у томе, што дресура увек изнуђава споља тачно по своме садржају одређени резултат (па иако се користи само „средином“), не будући у стању да пређе границе овога једноликог израније одређеног резултата. Зато је дресура увек проста техника, тј. укупност чисто званичних и по својој суштини делимичних начина, па ма како она искоришћавала „изазивање на акцију“ (АшПогдегипозсћагактег), које се у Келеровим огледима не садржи у палици и мамцу дресера, већ у тако званим „целостима“ (бапгћен) тачно одређеног материјала,