Учитељ

94 Д-р С. Хесен

који је тачно прилагођен тренирању појединих чулних органа и психичких способности“). У васпитању центар тежине не лежи у овим многим релативним „целостима“ спољашњег материјала, већ у тој једној апсолутној целини, која је васпитаникова личност и која већ зато не може бити добијена никаквом магијом спољашњих психолошких начина, пошто је она по самој својој суштини метапсихолошка.) Потпуно правилно, мада и у пуној сагласности са мојим тумачењем, Герхардс своди педагошку оригиналност Монтесори на две главне особености. Прво, на „педагошку вољу да се у детету изазове самоактивност од најмањег узраста и да му се помогне у самоваспитању“ и, друго, на „испитивачки етос природњака“. Прво својство помогло јој је, по речима Герхардса, да угледа „прафеномен сваке педагогике“: „снагу која се скрива, која како каже Песталоци, дела сама по себи и пред којом се преобраћа у прах сва спољашња васпитачева умешност“. Имајући у виду то, што се сама Монтесори ослања на Песталоција, нарочито на његово писмо из Станца („расположење деце није било расположење ученика, ово је било расположење из сна пробуђених невидљивих сила“), Герхардс ту појаву назива „Песталоцијевским феноменом“. Међутим Песталоцијеви начини били су „слепи“, те је зато ова сила „њему измигољила из руку“: она му се јавила као неки „метеор, који се покаже у ваздуху и одмах ишчезне“. Дакле, значење друге особености Монтесори налази се, по Герхардсу, у томе што је њој пошло за руком да помоћу свога ди-

М) У својим огледима В. Келер је, на пример, ставио јабуку на место с кога је ову могао дохватити мајмун затворен у кафез, само ако се послужи са две палице које су остављене у кафезу. Мајмун се поступно досећао какву радњу треба да изврши. Ову досетку Герхардс и назива, следујући за другим ауторима, „Аћа-Епебл5“, а материјал подешен на тај начин за досетку „целости“ (Дбапхћен) садржи у себи „изазивање на акцију“.

5) Чудноват се утисак добија, када Герхардс ставља своју теорију у везу са правцем тзв. „психологије облика“ (безтаКрзусћојовје), старајући се да побије Штернове и моје прекоре Монтесори педагогици, која у дечјој души види само прост збир разноликих елемената (појединих чулних органа итд., како то претпоставља стара асоцијационистичка психологија). „Целост“, о којој Герхардс говори, своди се само на то, што неки спољашњи циљ (на пр. „дохватити јабуку“ у огледу Келера са мајмуном) више или мање једнозначно условљава све фазенекога више или мање сложеног поступка. За разлику од овога, целосно-сформиран карактер некога утиска, о коме говори савремена „психологија облика“, налазе се у томе, да утисак претставља неко нерастављено својство, несводљиво на прост збир појединих осећаја, које није ништа друго до рефлекс унутрашњег метапсихолошког јединства саме личности. Будући емпириска, нова „психологија облика“ никако не мора бити натуралистичка психологија. У ствари, иако се није увек тога свесно, она признаје и претпоставља постојање иза равни чисто душевних појава дубље слојеве бића, чије је испитивање посао филозофије, а не емпириске психологије. У натурализму који одриче ове дубоке слојеве бића, а никако само у следовању за застарелом предрасудом асоцијационистичке психологије налази се главни порок Монтесори педагогике. И ствар се никако не мења. због тога што је на место „застареле“ психологије Герхардс ставио „новију“, савремену психологију, која иако је усвојила, под утицајем филозофског духа времена, органско схватање душевних појава и филозофскију терминологију,. ипак је у суштини остала натуралистичка. .