Учитељ

114 Д-р Милош Ђурић

у поменутом Лукијанову спису, одговара: „Зато, Анахарсиде, што сматрамо да би они тако добили више воље за вежбе ако би ведели да се добитници у томе цене и да их гласник оглашује свима Хел-нима... Баш стога многи гледаоци, који су по годинама још за вежбу, одлазе из таквих прилика немало заљубљени у врлину и напоре. Јер, ако би ко, Анахарсиде, избацио из живоша љубав за славом, које би нам добро још остало> Или ко би зажелео учинити какво сјајно делог А сада ти и по томе дају наслућивати какви би били у рату за отаџбину, децу, жене и све тиње, кад би имали оружје они који голи показују толику вољу за победом ради дивље маслине и јабуке“ (36). Нарочито је слављен и цењен био периодоник, тј. онај који је победио у све четири свете игре Кад је Дијагора доживео да у Олимпији победне венце добивају не само његови синови него и унуци, један Лакедемоњанин поздравио га је овако: „Умри, Дијагора, ипак се нећеш попети на Олимп“. Циљ надметању, дакле није било користољубље, него частољубље, жудња за првенством и одликом оно што је већ Хомер изразио на уста ликијског јунака Хиполоха, који је сину Глауку, кад га је опремао на Троју, наређивао:

Саву (рабтебеу кај блеброхоу Сбрреуах ЗАЈ0У свагда «најбољи бити и одличан између других (Илијада М1 208, Х! 784)

У том стиху кратко и тачно изражен је васпитни циљ витешкога племства. Из тога хомерскога идеала, као клица из семена развија се она специфична хеленска особина која се звала срету што долази од бребшу == бољи, врснији, јачи, а не од србско = свиђати се) Она је плод хеленског начина живота, и стога хеленска народна етика није учење о дужностима, као у Канта, него учење о одлици, врлини, ваљаности, способности. 'Аретђ указује на аристократски карактер грчког васпитног идеала, она не значи морално дело мерено у нашем смислу него одлику тела и духа, а пре свега херојску храброст, којом један човек надмашује другога. Вредност човекова у периоду витешкога племства оснива се у главном на тој врлини, на физичком савлађивању противника. Реч Сридтеја, која у епском песништву означава мегдане великих јунака, јесте прави израз таквог схватања. А какса, неваљалство, јесте особина онаквих људи који у свему томе заостају за другима. Тек Сократика даће појму арету пуну интелектуализацију, али ће он и тада, као и у Платона и Аристотела, значити највише морално херојство, моралну аристеју.

Особита одлика надметања била је у томе што победа није била везана за новчану награду. Она је, пре свега, моралан успех о чему најбоље сведочи ово место из Херодота (УШ 26): „Њих (т.ј. ускоке из Аркадије) одведу Персијанци пред краља, па их

12, Плутарх Пелопида 43, Цицерон, Тускулански разговори, 11. 13) Упор. М. Нотапи, Гје евсће Тегтапо!орте бег Нотег, Незтод ипа Аеп аПеп Е!еоткегп ипа Јатбогтарћеп, Тибђтсеп 1914, ра. 92.