Учитељ

Значај надметања за грчку просвет

стану испитивати шта Хелени раде... А они им одговоре да празнују олимпијски празник и гледају надметање људи и коња. Затим их упита шта је награда за коју се надмећу. А они одговоре да се даје венац од маслине. Тада Тигран, син Артабанов, рече веома ваљану мисао, због које га је краљ сматрао за кукавицу. Чувши да је награда венац, а не новац, није могао ћутати него пред свима рече: „Леле, Мардоније, на какве си нас људе у рат повео, који се не надмећу за благо него за јунаштво.“ Док је оријенталцима главна страст властољубље и грамзивост, Хеленима је то частољубље и морално одликовање пред другима. За победника у хеленском надметању, дакле, била је победна награда венац (у Олимпији венац од свете маслине, у Криси венац од ловора и палмина гранчица, на Истму венац од бора или од селена, у Немеји венац од селена или палмина гранчица), а не материјална добра, и та мала материјална вредност награда и обдуља за победнике била је, каже Плутарх, најсигурнија заштита таквих дарова. И стога је агонални нагон хеленски могао добивати све више спиритуално обележје.

И одиста доцније, у У веку, кад у хеленски живот све јаче продиру логос и закон, мера, граница и поредак, и кад се све чешће чују протести слични протесту смелога рапсода Ксенофана, који се у својим сатирама бунио против култа атлета и говорио да је његова мудрост достојнија од јакости победника и коња, јер од победника држава не постаје богата и не добива од њих добрих закона“), — сјај гимничке агонистике бледи, јер су хеленске видике раширили нови идеали живота, и стали се појављивати агони много интересантнији од агона гимничких. Дух политичке етике побунио се против старог витешког идеала већ у Тиртеју, који ратничку храброст претпоставља свима другим одликама људским, а нарочито врлинама агоналних победника: „Нити бих поменуо нити бих поштовао икојег човека који се одликује брзином ногу или вештином у песничању, ни онога који би имао величину и снагу Киклопа, или умео трчати брже него трачки Бореја... ако се не би усудио да гледа крваву смрт и да се примакне непријатељу и улије му страх. То је врлина (аретђ), то је награда (беуХо) најбоља и најлепша од свих, којом се млад човек може поносити кад је стекне“). Ксенофан као Хелен није могао одбацити агонистику у начелу, јер је и његов став агоналан. Он место снаге слави мудрост, дакле жели духовне мегдане и побунио се можда, против извесних претеривања у гимнастичким напорима, а на неприродност тих напора указаће доцније и Аристотело у својој Политици (УШ, 4, 1399 а). Дух друкчијег надметања и скретање агоналног нагона у другу област огледа сеу овом случају. Кад су после саламинске битке Хелени поделили

14) Рлејз, Гге Ргарт, а. Уогзокга кег, 1 Ва, Веи 19224 1теа 2. рез 555 Упор. и Платонову Одбрану Сокрашову 36 1. Одличан коментар Ксенофанову фрагменту даје Исократ у Ланегирику 8 1. Упор. и Еврипидов фрагменат Мацск 284.

5) Гле, Апћогогта Тугкса, уој. 1, Тавс. 1, ћтаг. 9, рг. 13.

Г 8.