Учитељ

Основи педагогике 145

стична грешка увршћивања Шпрангерових општих човечанских типова у специјалне Фовинклове наставничке типове.

У погледу расподеле педагошке материје могле би се учинити писцу још гдекоје оправдане замерке, као на пр.: негруписање средстава за образовање и васпитање (ова су разбацана по свима даљим одељцима), затим и сувише скучен простор, који је дат Дидактици, и т. слично. Међутим, ми ћемо се задржати само још на општем утиску. У тежњи да своју књигу саобрази програму писац је сасвим занемарио форму, а где се старао за ову страдала је садржина.

2. Да је ова наша констатација тачна и да је садржина књиге у више прилика невероватно изопачавана, да претставља потпуну некритичност писца у излагању не само педагошких чињеница, него и својих мисли, навешћемо само ове примере:

а) На стр. 5 у Уводу на самом почетку књиге друга реченица гласи: „Младунац долази на свет са извесним бројем нагона и инстинката, који нужно функционишу без његове воље, кашкад п без учешћа свести“. Шта показује ова стилски беспрекорна, а логички посве конфузна реченица» Прво, да нагони и инстинкти „нужно функционишу без воље“, тј. несвесно, што је научно сасвим тачно, и друго, да они функционишу „кашкад и без учешћа свести“, што значи, да сшално функционишу са учешћем свести, а само кашкад без учешћа свести, што научно апсолутно није тачно, него чак и из основа погрешно. То се уосталом види и из његовог даљег излагања, у којем „прилагођавање (животиња) остаје несвесно“ „и да се код животиња не може говорити о васпитању као свесном и намерном утицању“.

"Разгледајмо сад, шта писац пружа читаоцима и ученицима под појмом културе!» На стр. 6 он у том смислу пише: „човека одваја од животиња скуп стечених знања, вештина, навика дакле култура“, а одмах затим на стр. 7. „култура је продужење природног стварања“. А ево како му изгледа то природно стварање на истој страни у поднатпису „Култура“: „Природне појаве су целисходне; све имају свој предодређени циљ и правац, ма да они нису увек познати човеку“. Из овога се дакле сам по себи намеће закључак, да је у смислу природног стварања и развоја целисходна и култура и да и она има свој предодређени циљ и правац. Па што ће нам онда васпитање, кад ето култура може и сама доћи као продужење природног целисходног стварања2 Нашто онда толика мука пишчева да напише и једну овакву Педагогику»

Али пођимо даље! На стр. 22 под тачком 3 наставља! „У мртвој природи свака појава је условљена физичким законима; она се збива механички и независно од сваког циља. У живој природи постоји збивање према циљевима целисходно“. Из оба ова пасуса јасно избијају ове противуречности: 1)да писац појам сврхе проширује на целу природу, 2) да га потом ограничава само на органски свет,и 3)

Учитељ 10