Учитељ

146 Јов. Ђ. Јовановић

да га најзад приписује искључиво човечијем делању (стр. 8 „Свест о циљу постоји само у раду човека“). У овако кратким размацима дати себи сведоџбу о непознавању и основних философских појмова, могао је учинити само писац, коме није било јасно ни то, да се добра Педагогика не може дати без темељног познавања и основних философских проблема.

Када је већ реч о збрканом појму културе, навешћемо и стр. 42, на којој се о култури говори у одељчићу „Циљ васпитања према садашњем схватању“ и овако: „Сам појам културе укључује ознаку сталног напредовања“ и културом се „у ствари обележава културно стварање“. Како ће писац измирити појам „навике“ из прве дефиниције културе са појмом „сталног напредовања“ то ће он сам најбоље знати. Ми паки у овоме назирамо збрку појмова: „образовања“ и „културе“, како смо то већ једном напоменули.

6) Зато, што многе ствари нису самом писцу биле јасне, кроз целу се књигу провлаче некритичност и неконтролисаност сопствених а често и туђих мисли и тврђења. Драстичне примере за ово налазимо на стр. 7, где се при дну каже: „Васпитање се јавило са потребом да се свесно и плански утиче на психофизичко формирање детета“, док ту чињеницу на стр. 8 и 9 са својим тврђењем, да „Васпитање није произвољан или вештачки проналазак културног човека“ и Петерзеновим цитатом, по коме су „Образовање и васпитање два природна праакта у постојању, који се не могу одвојшти од развоја у природи и човечанству“, очевидно побија и негира. То исто чини и са другим својим тврђењем на стр. 9, поткрепљеним Милер — Фрајенфелсом, да васпитање „у својим првим облицима, код примитивних народа“ „потиче из потреба практичног живота“. Као што се види, овде му васпитање потиче из потреба практичног живота, а малопре му се јавило са потребом да се свесно и плански утиче на психофизичко формирање. Да ли је писац при овом помишљао и нато, да и од својих ученика може лако бити доведен у положај да се изјасни, шта је управо од свега овога тачно, а шта нег

Ово би му се између осталога могло десити и са његовим контрадикторним и уз то још по закључцима веома незгодним тврдњама о склоностима. Док му на стр. 11 у опште потврдној форми: „Развијање свих склоности значи за свакога боље оспособљавање за опстанак у културном друштву“, дотле на стр. 53 говори о добрим и рђавим склоностима детета и о развијању добрих и сузбијању рђавих путем школе! Нека нам се допусте овде само ове примедбе: 1) јавно убрајамо себе у неверне Томе и никако не пристајемо да станемо поред „свакога“ за кога развијање „свих“ склоности треба да значи боље оспособљавање за опстанак у културном друштву. За нас дакле то не значи, него напротив значи, да се тиме угрожава и само културно друштво. 9) Ово значи још и то, да писац зрело не мисли о оном што пише. И најзад 3) да је писац баш у недавном законодавству Немачке, чијом се литературом, судећи по наведеним писцима и делима,