Учитељ

Основи педагогике 147

обилато служио при изради своје књиге, могао наћи еклатантан доказ о томе, да културно друштво не преза ни од најсуровијих средстава само да би се ослободило извесних људских склоности. Писац је свакако чуо нешто и о Еугеници, па би му боље пристајало, да је на односном месту довео ову науку у тешњу везу с Педагогиком, но што је без нарочите потребе у чињенице, које омогућују васпитање, утрпао чак и састав ћеличне протоплазме!

в) Да не ређамо даље све оно, што се може у овој књизи наћи при иоле пажљивијем читању, мораћемо се задовољити само. са још 2—3 примера, уздржавајући се од сваког сувишног коментара. Тако на стр. 18 даје погрешне и непотпуне дефиниције о теоријском и практичном делу Педагогике: „Практична педагогика зове се Дидактика“(2!); „Посебна дидактика узима у обзир стварну ситуацију: у друштву и народу, школи, предмету који се предаје итд.“; „Дидактика испитује могућност примене општих педагошких начела у настави“. „Дидактика одређује општа начела науке о настави“ (као да она није и сама та наука!), и тд. Пада уочи, да овде ниједном речи не спомиње, шта се под „Практичном педагогиком“ подразумева у „традиционалној педагогици“, иако се на другим местима прилично и без дубљег познавања окомио на њу.

У раније наведеном цитату о „Општој теорији образовања“, коју писац најпре погрешно идентификује са „Општом науком о васпитању“, место да је изједначи са Дидакшиком, како то чини и Егерсдорфер у ГехКоп-у дег Радасошк дег Десепуат! (св. |, стр. 871), поред тога, што није изложио главна обележја њена, он је погрешно ставио у делокруг њеног рада и познате задатке Физиологије и Психологије, као што је с друге стране нетачно схватио Педагогику као део „Опште теорије образовања или Опште науке о васпитању“, место обратно: Теорију образовања као део Педагогике. Из овог стешиз УШозиз-а писца може освестити и најобичнија помисао на пр. на тврдњу каквог исто тако неупућеног природњака у своје науке, да је рецимо рука део руке, т. |. део саме себе, а не део човечјег тела.

Слажући се са Ј. Вагнером у набрајању тешкоћа, „с којима Педагогика мора да рачуна“, писац у трећој тачци на стр. 26 вели: „Питање општег циља васпитања није за педагогику најважније. Савремена педагогика га и не тражи, јер и кад би постојао био би сувише апстрактан и некористан“. Па кад је тако, зашто га је онда на стр. 41 дао, а на стр. 31 уз добре стране рационализма и противречећи себи нарочито нагласио у овим речима: „Васпитни акт је упућен(!) будућности и мора да има идеал чијем постизању тежи“. Чему најзад и побијање васпитног циља Хербартовог на стр. 40 и 41, при којем се није устручавало ни од тврдње, да је „Појам моралног карактера узет из етике и недовољно одређен. Јер и појам морала је релатшиван>“ Још страшније пак за човека од струке звуче ове речи: „Данас је јасно да је морал појединца везан са способношћу за продуктиван рад и сшварање неког одређеног положаја у друштву“.