Учитељ

Педагогика Џона Дуја 173

образовања баш од Џона Дуја, признајући и сам да се надахнуо поглавито од Дуја и Баденске филозофије (теорија о вредности). Наши педагози и психолози добивши ово знаменито дело на нашем језику биће у већој могућности да израђују на основу њега нашу националну _педагогику, која, нажалост, још није изишла из Хербарт-Цилерових „формалних ступњева“, вештачке и натегнуте „развојне наставе“ и „културно-историских ступњева“...

Његово учење полази не од претстава као што је чинио Хербарт, него од посшупања, од шелесне акшивносши, од рада. Занимљива су овде његова разлагања којим он доказује погрешност интелектуалистичке педагогике која је хтела да ствара личност преко прешстава. У „напору за стицање навика које ће појединца прилагодити околини“ Дуји налази први циљ васпитања, а овим се постиже корисно учлањавање друштвене јединке у друштвену заједницу, које је стварно главни циљ целокупног васпитања.

Дуји је претставник нове школе, „школе рада“, јер он истиче, као што ћемо видети, „да васпитање није ствар „говорења“ и речи него радни и конструктивни процес.“ Он је највећи претставник радне школе. Противници новог педагошког струјања имаће прилике при читању овог сјајног Дујевог дела да осете колико греше кад се одупиру новој радној школи и колико је несавестан тај њихов поступак.

Нека нам је допуштено да овде изнесемо главне мисли Џона Дуја, да бисмо привукли пажњу наших школских радника на знаменито дело овог америчког педагога који се данас сматра и за највећег педагога на свету.

Потреба васпитања

Џ. Дуји сматра да телесно развијање, просто обезбеђивање најнужнијих потреба за одржавање живота, није довољно да продужи живот групе. За то се тражи смишљен и разуман напор. Бића која су рођена не само да су несвесна животних циљева и навика социјалне групе, него су и потпуно равнодушна према њима, морају се упознати и интересовати њима. Једино је, с правом мисли Дуји, васпитање способно да премости ову провалију. Ово премошћење врши друштво, захваљујући процесу преношења: старији преносе навике рада, мишљења и осећања. Без овога преношења друштвени се живот не би могао продужити. Васпитање се појављује, дакле, као пошреба ради одржања самог друштва. Људска новорођенчад толико су незрела да она не би могла себи сама прибавити ни најосновније потребе за телесни живот: њихове почетне способности изостају врло много иза способности младунаца других животиња, тако да се чак и снаге потребне за физичко одржање морају стећи под надзором и вођењем старијих, а камо ли кад је реч о техничким, уметничким, научним и моралним творевинама човечанства. Зато подвлачи да је васпитање потреба им истиче факат да преношење знања међу људима не