Учитељ

174 Драгољуб Бранковић

само да је средство друштвеног живота, него да се оно може сматрати и као његова суштина.

Свако узајамно општење међу људима утиче по себи васпштно. Бити у вези с људима значи проштривати пи мењаши искусшво. Према томе одржавање социјалног живота захтева учење и поучавање, али да пи сам процес заједничког живота васпишава. Ово је друго случајно васпитање, а оно прво је планско подизање младих.

Потреба образовања је и сувише очигледна. Главни је задатак да оспособи младе чланове за учешће у заједничком животу.

Дуји сматра да школе нису једино средсшво за преношења знања, упоређено с другим факторима оне су релативно површно средство.

Уколико се друштво више развија, утолико се јаче осећа потреба за планским и систематским учењем и спремањем. Дуји говори о васпитању као радњи која формира, уобличује, тј. припрема једно биће да уђе у извесне облике друштвене делатности.

За развитак човека Дуји много наглашава социјалну средину, која формира духовне и емотивне склоности поступања код васпитаника, уплећући га у радње које буде и изазивају извесне последице. У дивљим и варварским заједницама ово непосредно учешће (ово је по Дују тзв. посредно или случајно васпитање) скоро једино омогућује да се код младих развију навике и мишљења њихове групе. Чак иу данашњим просвећеним друштвима оно пружа основну храну и крајње образованој омладини: извесне појаве високо се поштују, а друге презиру. Начин живота наше групе или класе тежи да нашу пажњу управи на нарочите предмете, а оно што је необично и ван делатности наше групе, отстрањује и забрањује.

Школа као нарочита срелина

Свака је околина у ствари случајна околина у погледу њеног васпитног утицаја, али школа остаје типичан пример средине која је изрично створена с погледом на менталне и моралне склоности својих чланова.

Школа се појављује кад социјалне традиције постану тако сложене да је један знатан део социјалног наслеђа забележен, те се мора преносити писаним симболима који се не могу пабирчити у случајном опхођењу с другима. Стога се мора рачунати са школом као фактором који треба да обезбеди верно преношење свега духовног богатства дотичне друштвене заједнице. Она има три најважније функције: да упрости и среди све чиниоце које треба развијати, да очисти недостојне обичаје и навике и идеализује социјалне обичаје и да створи једну ширу и бољу уравнотежену средину.