Учитељ

Педагогика Џона Дуја 175

Социјална околина као фактор

Дуји схвата околину као директиву. Општа функција васпитања води развитак природних способности васпитаника. Околина пружа потстрек за изазивање реакција. Свако управљање јеу ствари упућивање већ постојећих снага неком другом каналу. Немогуће је избећи вођење: њега траже саме људске склоности. Вођење се састоји у навици разумевања које се образује употребљујући предмете у вези са другима, било путем кооперације и удруживања, било утакмицом и борбом.

Социјално вођење појединца почива на инстинктивној тежњи да подражава или копира радње других. Нагон за подражавањем тако је јак да се млади труде да се прилагоде калупима које други пружају.

Управљајући делатношћу младих и одређујући тиме њихову будућност, друштво одређује у ствари своју будућност.

Васпитање п развишак

Васпитање се често обележава као напор за стицање навика које ће појединца прилагодити околини. Саображавање околини јесте изразита црта таквих навика, али се исто тако врши и прилагођавање средине нашим радњама. Навикавање значи и формирање интелектуалних и емоционалних склоности. Навика по Дуји-у означава и интелектуалну диспозицију. Где има навике, ту имаи познавања материјала и оруђа на које се радња односи. Има по Дују и навика мишљења, опажања и размишљања.

Дуји сматра да је живош развитак и да је ово развијање, растење у ствари живот. Преведено на педагошки језик ово значи: прво, да васпитање нема никакав циљ изван себе, и друго, да је васпитање процес сталног реорганизовања, обнављања и преображавања. Зрео човек употребљује своје снаге да преобрази своју околину, чиме он изазива нове потстреке,а ови опет, са своје стране, дају нови правац његовим снагама и на тај се начин развијају. Другим речима, нормално дете и зрео човек подлежу законима развитка. У сваком случају околина одраслих сматра се као мерило за дете, те оно има да се васпита према њој. Он сматра да је досадање васпитање грешило што је превиђало природне нагоне или их третирало као штетне и мрске одлике које треба искоренити или бар довести у склад са спољашњим нормама. На овај начин одбацивано је све што је чисто индивидуално у васпитанику или је сматрано извором зла. Због свега овога морало је да употребљује принудна средства ради постизања успеха. Школи је дужност да организује снаге које ће омогућити развијање. Отуда, вели Дуји, васпитање значи подухват да се створе услови који обезбеђују растење.

Способност развијања претпоставља потребу туђе помоћи као и пластичност, тј. пријемљивост утицаја.

Васпитни процес у ствари је процес сталног растења који има циљ да увећа способност растења.