Учитељ

176 Драгољуб Бранковић

Дуји узима у разматрање Хербартово учење о претставама и критикује зналачки Хербарта потпуно у духу нове психологије. Хербарт је ради стварања, „моралног карактера“ узимао у обзир само прешставе које се наставним градивом уносе, те од избора овога градива зависи да ли ће бити ова или она реакција душе, Старе претставе, које он назива „аперцептивним органима,“ имају пресудну важност: оне имају да прихвате улазак нових претстава. Васпитним се процесом, дакле, управља из позадине, из прошлости. Никакве друге снаге не узимају се у обзир и овому је баш недостатак што пренебрегава у живом бићу постојање акшивних пи специјалних функција које се развијају у новим правцима и комбинацијама. Дуји подвлачи факат да Хербартова теорија потпењује за образовање социјалну околину, у којој ученик лично учествује у заједничком искуству. Његова теорија подвлачи старо и прошло знање,а прелази олако преко дејства новога и невиђенога. Кратко, вели Дуји, теорија узима у обзир све педагошко осем његову суштину — вишалну енергију која тржи прилику да успешно дејствује. Она пренебрегава факат да се образовање састоји у избору и координацији урођених снага тако да ове могу искористити материјал социјалне околине. Сем тога, образовање не значи само формирање урођених снага (мишљења, фантазије, естетски суд), него се оно збива и помоћу ових самих снага. Све је то Хербартова теорија испустила из вида, мислећи да је довољно да се претставе уносе. Због тога је она створила једну методу, тзв. „формални ступњеви“ кроз које пролази свако градиво.

Са овим у вези Дуји расправља зналачки о тзв. „културноисторијским ступњевима“ који су Хербартови следбеници у Немачкој захтевали. Они се састоје, као што се зна из биологије у томе, да је онтогенеза укратко понављање филогенезе. Појединац се развија и његово право развића састоји се у понављању свих фаза прошле еволуције органског живота и људске историје. Прво је понављање органско, а друго треба обезбедити васпитним средствима. Понављање културног развитка значи да деца у извесним ступњевима свога живота стоје на ступњу дивљака: њихови су начини скитачки, пљачкашки. Зато они траже нарочити литерарни материјал: бајке, митолошке и народне приче као и песме из тога доба. Затим дете треба нарочитим градивом да пређе пастирско доба итд. док не дође до савременог живота. Поред других противника овога принципа и Дуји се јавља као оштар критичар ове погрешне теорије. Пре свега биолошки нетачно је, јер индивидуа не прелази строго све фазе наше прошлости, већ садржи неке црте нижих облика живота. Ако би било строгог „закона“ понављања, на сваки начин — мисли Дуји евалуционо развиће не би се могло извршити. Дуји налази да је задатак васпитања да ослободи младе од поновног преживљавања прошлости, а не задржавати их у прошлости, јер социјална средина (околина) младих бића састоји се из навике рада, мишљења и осећања културних људи. Усвојити културно-историске ступњеве,