Учитељ

Педагогика Џона Дуја 14

значи не водити рачуна о пресудном утицају садашње околине, што значи другим речима одрећи се функције васпитања.

Појединац живи само у садашњости, а садашњост није нешто што просто долази после прошлости, још мање нешто што она сама собом рађа. Садашњост је суштина живота. Стога проучавање производа из прошлости неће нас помоћи, да разумемо садашњост, јер прошлост није произилазила из ових производа, него из самог живота који је и њих произвео. Узимајући остатке из прошлости за најважније наставно градиво, чини се по Дуји-у погрешка тиме, што се прекида живошна веза између садашњости пи прошлости, и тежи да од прошлости створи такмаца садашњости, а од садашњости више или мање узалудну копију прошлости. Бежи се од грубе садашњости да би живели у замишљеној бољој прошлости, уместо да се искористи од прошлости само оно што може да помогне лечењу ових грубости садашњости.

Дуји не усваја Локову идеју о развијању латетних снага изнушра и Хербартову идеју о образовању споља (уношењем претстава), већ усваја идеју развитка, тј. да је васпитање стална реорганизација и реконструкција искуства. Овим он долази до стручне дефиниције појма васпитања које по њему значи реконструкцију или реорганизацију искуства и увећава значај искуства и способности за управљање током даљега искуства. Напредне заједнице теже да формирају искуство својих младих тако, да се уместо простог репродуковања текућих навика, створе боље навике, и да на тај начин будуће зрело друштво буде боље од садашњег, сасвим насупрот таквим друштвима која гледају у одржавању утврђаних обичаја мерило вредности, нпр. полудив"љачка друштва.

На овакав начин Дуји посматра васпитање с обзиром на прошлост и с обзиром на будућност, али узима искоришћавање прошлости с циљем да нам, уколико може пружи средства за развитак бутућности. Мане Хербертове теорије о образовању помоћу представа споља налази баш у томе, исто она занемарује међусобна дејства урођених снага и околине која стално модификују и снаге и околину.

Васпитање и демокрашско уређење

Самим тим што Дуји васпитање означава за социјалну функцију која обезбеђује вођење и развијање недораслих тиме што ће они учествовати у животу групе чијису чланови, он га тиме привезује за сам квалитет живота друштва и да се оно према томе има и мењати: друкчије ће бити мерило и методе васпитања у друштву које траже поправке, а сасвим друкчије васпитање једног друштва које тежи да одржи своје обичаје и навике. Зато Дуји стално пледира за демократско уређење друштва где нема робова ни потчињених. Сви чланови друштва морају имати подједнаке могућности да другима од себе нешто дају и од њих узимају. Иначе, утицаји ће једне васпитавати за господаре, а

Учитељ 12