Учитељ

178 Драгољуб Бранковић

друге за робове. Овим се онда пресеца свака размена разноликих врста животног искуства. Подела на повлашћене и потчињене спречава социјалну ендосмозу — вели Дуји. Али овај се исти дух налази и тамо где једна група има пред собом поглавито „своје сопствене интересе“ који су потпуно искључиви према осталим групама. Овај дух карактерише народе у њиховом узајамном издвајању; такве бивају најчешће и породице које се затварају у своје домаће интересе; затим подела на учене и необразоване, на богате и сиромашне. Битна тачка је да изоловање потпомаже смржњавање и кочење свеколиког живота. Зато Дуји пледира за што живљи и развијенији живот и свестранији додир. М сам рад, економске и трговачке тежње данас су у многоме срушили спољашње баријере и тиме довели народе и класе у што тешњу и виднију везу једне с другима.

По схватању Дујевом демокрашија је више него облик владавине, пре свега Шо је облик заједничког живоша у којем се искуство Угари фр азнењује. У демократском друштву проширен је број лица која у свом раду воде рачуна о раду других, ту се судио раду других даби се свом раду одреди место и правац, а то значи слом свих оних препона које постоје између класа, раса и народних територија. Демократско друштво морамо старати да могућности интелектуалног развијања буде доступне свима подједнако. Уколико се једно друштво стара да омогући својим члановима у подједнакој мери учешће у својим добрима и уколико им обезбеђује гипко прилагођавање установама узајамним дејством разних облика заједничког живота, — уколико је оно више демократско.

Са ове тачке гледашта Дуји разматра три типичне филозофије васпитања у прошлости: Платонову, Русовљеву и немачку идеалистичку филозофију Х1Х века. Он налази да је Платоново гледиште потпуно слично његовом, али је, вели, изопачено у примени пошто је класа узета за социјалну јединицу, а не појединац. Тако звани индивидуализам ХУШ столеће претставља појам друштва које би било обимно као човечанство. Но овде нема фактора који би обезбедио развитак идеала као што се то посведочило Русовљевим захтевом — повраћај друштва природи. Државни идеализам ХЛХ столећа испунио је ову празнину тиме шшо је начинио народну државу својим оруђем, премда је он сузио појам социјалног циља и оживео мисао потчињености појединца држави. Под утицајем нарочито германске мисли васпитање је постало грађанска функција, која има задатак да оствари идеал народне државе. „Држава“ је заменила „човечансшво“; космополишизам уступио је место национализму. Циљ наспитања није да створи човека, него грађанина. Индивидуалистичка теорија пала јеу засенак. Ово је одговарало стању после Наполеонових ратова у Немачкој. Усамљен појединац није ништа; само усвајањем циљева и гледишта организованих установа може се достићи потпун развитак личности. Хегел и Фихте развише идеју да је главна функција државе — васпитање, јер приватна личност по природи је

.