Учитељ

202 Д-р Милош Ђурић

Ни хеленска политика није друго него атлетика државника који се такме пред члановима скупштине као својим агонотетима или хеланодицима. За Темистокла, најагоналнијег државника хеленскога, каже Плутарх да му је тежња за славом била узрок што је већ из почетка тежио да буде први, па је стога дрско пркосио мржњи оних који су у Атени били могућни и први људи (Темистокле 3). Напослетку, непрестани хеленски ратови нису друго него агонистика изван хиподрома код светог Алтеја или у Немеји, особита дијалектика изван Ликеја или Академије или Киносарга, и њихова непрекидност била је заштита политичке аутономије и слободе, јер Хелени нису толико тежили да задобију власт колико да однесу победу над оним ко им ремети равнотежу. И ратови с Персијанцима били су агонистика своје врсте. Колико су Хелени тада тежили да одбране отаџбину толико су у ту тежњу уносили жудњу да између себе једни другима отму магију блеска и славе. Кад је Ксерксе навалио да прегази Хеладу, Лакедемоњани, да би спречили големе персијске ордије, пошаљу у термопилски кланац хиљаду својих војника, којима се придружио мален број савезничке војске, а Атењани према Артемисију пошаљу шездесет трирема против целе персијске флоте. То Лакедемоњани, каже Исократ у Панегирику (25), нису учинили зато што су противника ниподаштавали него зато што су Атењанима завидели на маратонској слави те су тежили да се с њима изједначе, и што су се бојали да би Атењани двапут узастопце могли да изиђу као спасиоци Хелена, а Атењани зато што су у првом реду хтели да очувају стечену славу и да свему свету покажу да су они и раније победили својом храброшћу а не својом срећом.

Тако агонални дух прожима не само озбиљне него и све ведре стране грчкога живота. Та специфична национална грчка особина не би се могла разумети кад она неби у најприснијој вези била са основним схватањем постојања по коме је задатак човеку да се одликује и остале, себи једнаке, да надмашује. Ту је порекло оном омиљеном грчком сликовитом изражавању које сваки напор, посвећен неком вишем циљу, означава као агон. Платон у Законима 830 А каже да законодавац свим својим државним уређењем има да васпита своје грађане као борце за највеће агоне (а %атс тфу реуббтоу Фубусу) у којима ће имати хиљаде и хиљаде такмаца. У Филебу, где Сократ, Протарх и Филеб расправљају о томе шта је за човека највише добро, Платон целу дискусију износи као надметање у коме од добара која чине људску срећу прву награду добива мера и свеоно што је с њоме сродно, другу симетрија, лепота и потпуност, трећу ум и разборитост, четврту сазнања и уметности и пету задовољства (22 С—Е, 38 5, 66. У беседи О венцу Демостен слави своју отаџбину која се „свагда надметала (оу ом ореупи) за првенство у части и слави,и да је за част и општу корист жртвовала више новца и крви него што су остали Хелени жртвовали сваки за себе“ (66). Најзад, атички језик схвата као надметање и спорове на суду (ауфу, бакц), који су за грчко осећање свагда остали утакмица двају против-