Учитељ

208 Владимир Ерн

ли оне постоје 11 гегшт пашга, или пак у идеалистички настројевим душама двоногих фантаста2 Њихова „корисност“ за човечанство условљена је питањем о њиховој космичкој реалности, а ко ће да реши ово питање» У прагматизму, као прагматизму, за ово не постоје никакве чињенице. Како ће се тада прагматички филозофирати» Прагматизам је на срећу далеко од свесног илузионизма. Васиона за прагматизам ипак није фантом и нека она остане и непокретна, она је и за. прагматизам безусловно реална, као сума услова, у којима треба човечанство да живи. Не познавајући ове услове, ризикујеш да свакога тренутка разбијеш себи главу када их игноришеш; сваки тренутак ризикујеш да се сурваш у провалију и све загонетке сазнања могу бити сведене на једно питање: какви су ти услови, у каквом свету ми живимо и како се у зависности од тога њему прилагођавамо. Наука, филозофске школе, светске религије споре се о томе и прагматизам очевидно не претставља теме светских, историских спорова ако мисли да ово питање прагматички реши. Ово питање може бити решено само у суштини, и ко се у својим тврђењима покаже објективно у праву — тај ће и бити победилац. „Прилагођавање“ животу мора бити једно; ако је у праву Хекел да у основи света нема никаквих тајни, онда ће прилагођавање бити дијаметрално супротно. „Прилагођавање“ хришћана је безумље, ружноћа за присталице секуларизоване и бездушне васионске машине. За хришћане пак „прилагођавање“ привидној васиони без тајни највеће је слепило, највећа тесногрудост, највећа илузија. Прагматизам хоће да нађе средњи пут. Али од средњости нема ничега опаснијег баш у питањима где це. по: требна или ледена хладноћа бездушнога „не“, или пламена ревност одушевљеног „да“. Папинијев „ходник“, на тај начин, не само да је супротан, већ и безусловно штетан као метод. нБје мир, већ мач!“ — то је лозинка свих оних који теже правом јединству, свих оних који очекују вечити мир. Питање о последњим условима живота васионе, од којих зависи сва наша прагматика и сав наш „рад“, може бити решено само духовним мачем, само тајанственим оком васељене које прозрева у скривену вечиту истину ствари и открива истинске услове наше егзистенције. Истинска „прагматика“ може да израсте само на основи објективнога Логоса.

Упрошћеност и схематичност прагматичкога метода, нарочито јасно се показује на суђењима прагматизма о мислиоцима њему супротног правца. У прагматизму у одлучној супротности са његовим плуралистичким темпом испољава се његова одлучна склоност за фантастичну дихотомију. „Тип „мекан“ је апстрактан, оптимистичан, наклоњен религији, догматичан, тежи мо низму и воли да машта о слободној вољи. Тип „тврд је конкретан, не испољава оптимизам, скептичан је, готов да се помири са нужношћу, сагласан на плурализам, према религији има своје мишљење. Ову супротност могуће је изразити речима — „рационалиста“ и „емпириста“. „Емпириста“ је човек, који воли сву разноликост факата у њиховој прачитавости и непосредности.