Учитељ

Размишљања о прагмашизму 209

„Рационалиста“ је поклоник вечитих апстрактних принципа“. Читајући ове речи, човек и нехотице помисли: Боже, каква фантастика! Прагматисти падају у једну грандиозну погрешку. Очевидно, они сматрају за права факта само то што се може опипати руком, омирисати носем, измерити на теразијама или видети очима. Сва историја, сав психички свет, сав бескрајно разнолики духовни живот света и човечанства, то за њих нису факта, или у сваком случају — нису права факта. Зато, говорећи о физичкој појави и испитујући неку рататорију, треба бити тачан и строго фактичан. Говорећи о историји или о претставницима мисли може се бити схематичан, приближан и без основа.

Извлачећи на светлост своје дихотомијске апстракције, прагматизам одлучно игнорише у последњем веку тако дивно испитану фактичку историју човечанске мисли. Ако се обратимо фактима, онда ћемо увидети да је Џемсова класификација за факта уистини Прокрустова постеља. Где да се смести Епикург Маолеђег уојпрфанз је несумњиво „тврд“ тип. Јер он је „материја-

листа“, „сензуалиста“ и „атеиста“. Али место песимизма он поседује оптимизам лаких крила, место детерминизма — учење о апсолутној слободи. Место,плурализма“ — монизам. Где да

смести стојике» Они нема сумње долазе у „мекани“ тип. Јер они су „монисти“, „рационалисти“, „верујући“ и догматици. Али, место оптимизма, они поседују најдубљи песимизам, место слободе воље — јасан детерминизам, место идеализма — материјализам. О Епикуру и стојицима може се још говорити у терминима Џемса, али о свима филозофима мистичког правца, о свима претставницима филозофије Логоса у овим терминима чак је немогуће говорити, као што је немогуће у терминима физике говорити о хиперфизичким појавама хемизма. У Џемса се могу наћи само две конкретне потврде дихотомијских апстракција. Са извесним пренебрегавањем, он помиње Лајбницову „Теодицеју “и „рационалисту“ Ројса. Мало је чудновато што он с таквом страшћу помиње Лајбница. То је стара, извештала тема. Свима је познато, да су не само емпиристи, већ је и утегнути рационалиста и деиста Волтер у своме бесмртном Кандиду приковао „Теодицеју“ за срамни стуб. Тако исто свима је познато, да је особито снажно исмевао Лајбницов оптимизам велики „идеалиста“ Шопенхауер. Намигујући на Лајбница, Џемс је хтео да потврди једну своју дубоко нетачну мисао. Он хоће да докаже и себи и слушаоцима, да само „емпиристи“ рачунају са фактичким злом, са фактичком неурадицејом живота, а да то „рационалисти“ не чине. Џемс Лајбницу противставља Спенсера. · Међутим, ја отварам Спенсера („Научне основе моралности“) и читам код њега следеће. Показаће се, да су све противречности нашег живота „временске и случајне, јер ће настати епоха када ће морално владање постати потпуно природно владање!“ Идеал и стварност подударају се! „Сваки ће непринудно и слободно тежити симпатичким задовољствима и њима ће се користити потпуно до крајњих граница“. Племенитост и деликатност расцветаће се у раскошне боје. „Иако Учитељ 14