Учитељ

2252 Владимир Ерн

нијих дана, некада тако поносни због своје повезаности са фактима, окривљују се сада, ни више ни мање, него да су усиспег матски развијали илузионизам. Ако заједно са Кантом, прелаз преко границе сазнања назовемо маштањем, онда се „емпиристи“, који продужују научност иза граница науке, могу слободно назвати „фантастичним“, хладним и тврдоглавим научницима. Улоге се мењају. „Тврди“, који су од увек вршили притисак на „мекане“ фактима, напослетку морају осетити да им клизи земљиште испод ногу. „Мекани“ пак, који су увек умели да осете стварност иза факата, који су увек говорили о стварности, који су увек са љубављу тежили ка истинско-конкретном и индивидуалном кроз фактичност, ти „мекани“ се морају признати за праве љубитеље стварности и за страсније поклонике „конкретнога“. Кроз геана факата савремена научна свест са разних страна и са све већом снагом почиње да признаје геаНога недокучне стварности. Дакле, сад да се запитамо: ко више љуби стварност, ко њу. више осећа; поклоници голих „факата“ или пак страсни испити“ вачи „геабогшт“2» Ми видимо, да је ово велико питање и.... пта еп, аш га Је деглег!

Да оставимо многе друге интересантне моменте у прагматич“ ким концепцијама и да се задржимо на Џемсовим ставовима према апсолутном. Ти су ставови уистини необични и изузетни! Са виртуозношћу искусног импресионисте, Џемс у својим односима према апсолутном тако је разнолик као што је разнолико религиозно искуство (англосаксонаца), коме је Џемс посветио своје сјајно и дубоко испитивање. Према апсолутном код Џемса не постоји однос, већ односи. Њих је више. ИМ сви су они разнолики и нису међу собом везани. То су моменти, који се узајамно искључују и смењују брзином муње. У заснивању фразе ви осећате ближење Согохулству; још један момент и омаловажавање се прекида; одмах у изломљеној линији расположења, Џемс се брзином експреса примиче величању. Напрегнути очекујете: сад ће да запева „осана“, али Џемс англосаксонским хумором ошине нешто на адресу апсолутнога, па се одмах врати на неапсолутне ствари. Никаква логика не може да окарактерише ове односе, може само да се позитивно констатује, да ови односи нису узети из задње намере, сама интензивност чисто личних осећања Џемсових према Апсолутном, нагони нас да сумњамо, да је Бог ранио Џемса, да је Џемс заљубљен у апсолутно ништа мање од најстраснијег католика или православца. Џемс на једном месту каже: „Као у Езоповој басни о болесном лаву, сви трагови воде пећини Апсолутнога Али пшја уезбола гефгогашт (ни један траг не води обратно). Помоћу Апсолутнога ви се не можете спустити у море конкретне стварности. Полазећи од свога појма о Апсолутном, ви не умете да изведете ни један значајан и за наш живот важан конкретан закључак.“

Ове ми речи изгледају необично значајне зато, што су у њима сусређени, као у комедији, сви прагматички »сопта« не само против позитивних религија, већ и против сваке онтологије, против сваке метафизике, против сваке филозофије Логоса, које