Учитељ

Размишљања о прагмашизму 218

су увек пре свега везане за Апсолутно. Оптужба је јако и оштроумно формулисана. Џемс, као проницљив и фини мислилац, одмах поставља тезу, увек постаје „мекан“ и увек са жаром оспорава „тврдим“. Он каже: да, стварно, сви путеви воде у Рим. Али ево јавља се питање: постоји ли пут од Апсолутнога» Може ли Апсолутно осветлити нешто у нашем свету, у свету неапсолутном>» Стварно, то је врло важно питање. Међутим Џемс товари на своја леђа врло велики терет када каже, да „ниједан траг не води 06ратно.“ Да ли је у ово сам Џемс уверен.“ Да прелистамо неке странице из његовог дела и да прочитамо шта у њима пише... „Потреба за вечитим моралним поретком света јесте једна од најдубљих потреба нашега срца. Песници који су живели, слично Дантеу и Водсворту, чврсто убеђени у такав поредак света, наиме баш су том факту обавезни за свој необично високи дух и утицај својих производа који ободрава.“ — Онда у чему је ствар Уистини с Џемсом лако је дискутовати. Њему не треба ништа објашњавати. Он сам све разуме. Али, ако се Данте, у својим узлетима ка апсолутном обогатио највећим искуством, ако је он своја неземаљска виђења отеловио у нашим људским речима, ако су његова дела проткана Апсолутним постала дела „која дух необично уздижу“ и „фактор“ који „ободрава“ у овом, земаљском људском животу, — онда је очигледно да пећина Апсолутнога није прогутала Дантеа, очигледно је да његови трагови не воде само пећини, него и из ње. Ми видимо, да Џемс својим рукама сјајно руши основе прагматизма. — Зар не деле сви поклоници апсолутнога славу и венац Дантеар Зар Платон, слично Прометеју, није скинуо огањ сазнања са неба и њиме упалио људска срца» Зар Шопенхауер својим најдубљим контемплацијама није потпомогао да се растера оптимистичка магла, коју је створио „емпиристички“ 18 векр — Сваки филозоф и сваки песник, који су умели наћи пут за Апсолутно, лако су се враћали на „Земљу и овде стварали, оплодотворени искуством, своје велике духовне вредности. Разуме се, може се одрицати вредност њиховог стварања, али то није Џемсова позиција. Када се призна ова вредност, када се призна да је она условљена баш контактом са светом Суштине, — онда није више могуће озбиљно причати Езопову басну о Апсољутном и није могуће са таквом непрагматичком категоричношћу тврдити, да нема трагова из пећине. — Ја не могу да се одречем задовољства а да не укажем прагматистима на један парадокс. Прагматисти су потпуно убеђени, да су се „осећању стварности“ они научили од емпиризма, да су им „тврди“ предали трезвено понашање према сложености и дубини живота, да само становници „високих планина“, спасавајући се ропства Апсолутнога, дају могућност да се ова стварност трезвено и дубоко преживи. Међутим, ова наивна уверења прагматиста могу да се 06јасне само непунолетношћу. Ја понављам: они још нису успели како треба да загледају у овај свет и не могу да се снађу у својој сопственој генеалогији.

Ако ми не узмемо у обзир фантастичне Џемсове, већ праве емпиристе, познате нам из историје филозофије претставнике ем-