Учитељ

Бугарска педагошка лишерашура последњих десет година 219

изврше своју васпитачку дужност. Књижица је од нарочитог интереса за све, који су више или мање одговорни за морално васпитање наше младежи.

8. Једно актуелно питање расправља проф. Д-рљ П. Цоневљ у књижици: Мешоди на моралношо образованце, 1929 г. — Ту су изложена следећа питања: 1) Недузи савремене образовне праксе; 2) Основни проблеми; 3) Појам и циљ моралног образовања; 4) Историски преглед моралног образовања; 5) Наставно градиво; 6) Самоактивно морално образовање; 7) Радно морално васпитање.

Излажући мане данашње образовне праксе, проф. Цонев тврди, да морално васпитање у данашњој школи не задовољава, јер није подешено дечјој психофизичкој природи. Школа рачуна на магиску силу ауторитета чак до најстаријег разреда, а то је погрешно. Књижица, ма колико да је мала, ипак прва излаже ово питање, које има велики интерес за све наставнике.

9. Подробно и критички је изложено питање о активном принципу у настави од проф. Д-рљђ М. Герасковђ у књизи Ученическаша самодећносшњ кашо дидакшически принципљ. Књига је изашла у годишњаку Софијског универзитета, историско-филолошког факултета 1927 г. Исто питање, али више у историском развоју, расправљао је и покојни проф. Нојков у књизи: Ученџе за акшивношо образованџе, 1906 г. — Проф. Герасков истиче стваралашшво као највишу форму човечјег делања, па износи историски преглед идеје активности, самоактивности и стваралаштва и истиче да ова имају порекло у дидактици 16 и 17 века од времена Монтења, па је доцније заступана од Комненског, Ж. Ж. Русоа, Салцмана, Канта, Песталоција, Фребела и Дистервега. За најодлучнијег заступника активног принципа у садашњици, аутор сматра женевског професора Феријера. Својом „активном школом“, овај хоће да замени појам „радне школе“. Аутор критички излаже погледе и немачких заштитника раднога принципа, као Гаудига, Кершенштајнера и радикалних школских реформатора, који траже да школа створи „људе ствараоце“. За овим аутор износи практичне огледе ученичке саморадње и стваралаштва у настави и огледе нових реформних школа. Изложени су огледи: 1) Толстојеве слободне школе, 2) Дербиширове школе (Енглеска); 3) Г/есоје дез Босћез, основане 1899 од Е. Демолена; 4) Огледне школе Џона Дуја и Хораса Мана (Сјед. А. Државе); 6) Школе у гр. Винетка поред Чикага по плану (Далтон) Хелене Паркурст, посленице М. Монтесори.

Као потстрек за дечју самоактивност, по аутору; служи: частољубље, самољубље, подражавање и игра. За овим проф. Герасков излаже питање о типовима, које дели на: страшљиве, лене, нервозне и пргаве, па истиче да те индивидуалне разлике ваља имати на уму приликом рада, те је за рад најподеснији комбиновани метод. Рад је поткрепљен подацима из анкете коју је писац вршио у више разреда, па, је, на крају извео закључак, да сви ученици немају подједнак интерес за све наставне предмете и да се у раду код свих ученика са истим методом не постижу исти резултати.