Учитељ

502 Цвешко Ђ. Поповић

редним догађајима. Васпитању је задатак да обезбеди нормалан развој сваког периода. Оно не сме битне особине појединих развојних периода ни да угушује ни да их вештачки продужујеи у следећи период (претерано развијање). И једно и друго је неприродно, те стога штетно. —

Бајка о пепељузи пуна је етичких момената. Заиста је велика штета што су ученици г. Ловрака провели можда више од једног сата гледајући филм о пепељузи, а да при томе нису нимало осетили самилости према њој, нити су осетили одвратност према нечовечним и пакосним делима маћехе и њених кћери, да нису осетили безграничну љубав мајке и да нису ликовали коначној победи правде. — Онај његов ученик коме се је више допао филм о сејању лана него о пепељузи, за нас није право дете. Ако је казао истину, знак је да је склон чисто утилитаристичком схватању појава и од њега ће постати добар спекулант у животу ма ком се позиву одао. Добар део невоље у свету захваљујемо баш таквим типовима људи. Није, међутим, искључено, да је онако говорио само зато, што зна да његов учитељ то одобрава и хвали. Нас нико не може уверити да деца од 8 година више воле да гледају сејање лана, него ли бајку о пепељузи. Васпитање које их на силу прави таквим, није правилно васпитање. — Кад бисмо из васпитања одбацили све градиво фантастичног и нереалног карактера, поред бајки отпале би многе народне приче и песме, то драгоцено васпитно благо сваког народа, отпале би басне, позориште с луткама и модерни филмови за децу (Мики-Маус и др.. Замислимо циклус песама Краљевића Марка без фантастичних и нереалних елемената» — Каква то опасност прети деци од позоришта с луткама и филма МикиМаус» — Зар басне, чиста нереалност, немају велику васпитну вредност, него су „отров“ за децуг Још у старој индиској збирци басана „Пантчатантруму“ (из 5 века) стоји: „Исто као што се фигуре на новом суду не могу лако избрисати, тако је и с мудрошћу која је утиснута омладини помоћу дражи басне“. — Чисто позитивистичко васпитање није неправилно само с обзиром на дечију природу, него је штетно и за друштвену заједницу. Друштву су потребни људи који су способни да верују у идеале, да се загревају за ствари далеке будућности и за ствари које се никад не могу остварити. Човек треба да је способан за визије идеала и за њих да веже јака осећања, као мотиве своје акције.

Такве људе не даје васпитање засновано на начелима непосредне корисности и практичности. Прве основе идеализму и уметности ударају се у детињству путем фантазије и њених творевина. Дечија склоност ка фантастичном је потреба њихове природе, која код одраслих налази израз у стварању и уживању у уметности. Наука о васпитању не бори се против бајке уопште, него само против рђаве бајке, као што се, уосталом, бори и против рђавог позитивистичког (натуралистичког) приказивања. Није тачно да се фантастичном причом хране само примитивни народи.