Учитељ

Васпишни значај бајке 501

чано видео наведене последице код деце. Затим, можда је филм био сувише дугачак, па је дугом интензивном пажњом преморио децу, те су изгледала онако исцрпљена. Или су слике биле рђавог квалитета — нејасне и јако трелериле — а деца седела у првим редовима, па им се очи замориле, што је неповољно утицало и на њихово запажање и задовољство. И у једном и у другом случају није крива садржина бајке за рђаве последице. Ако збиља деца нису осетила никакве етичке моменте, знак је да филм нису разумела и у том случају грех пада на оне који су их водили у биоскоп, а нису се претходно постарали да сва деца разумеју садржину. Деца основне школе, нарочито нижих разреда, не могу докучити садржину филма помоћу уобичајених текстова између слика, а нарочито не код филма који приказује бајке у којима чудесне и неприродне акције играју главну улогу. Њима је потребно објашњавање или пре или за време приказивања. — Могуће је још једно тумачење овога случаја. Можда су деца под утицајем свога учитеља стекла навику да све посматрају и цене с обзиром на стварност. Разуме се да то није никакво зло, али је несумњиво зло ако су усвојила и гледишта, да су све нереалне ствари „бедастоће“, па према томе оцењују све што виде и чују. На тако вештачки препарирану децу добар утицај бајке је искључен. На ову нас мисао наводи она примедба једног ученика: „Прошли пут видјели смо нешто што је истина. Видјели смо лијепо, како се лан сије, преде, тка и свашта друго згодно.“ Свакако ће ту бити кључ решења. Из бојазни да не однегује нереалне типове, неспособне за корисну акпију у животу, г. Ловрак васпитава своје ученике да се потсмевају свему што је фантастично и неприродно. По нашем мишљењу заснованом на научној педагогији која је у сагласности са дечијом психологијом, такво је васпитање погрешно. Бојазан од претерано развијене фантазије је опрадана, као и бојазан од претераности ма у чему било. Али тоне значи да се у читавом једном периоду има основна дечија особина и потреба угушивати. Човек се развија нормално, ако нормално проживљава своје периоде развоја. Период веровања у бајке, период неразликовања света фантазије од света стварности завршава се око 7 године. После њега настаје период у којем интерес за фантастично слаби, а издиже се интерес за пустоловине. Деца више не верујуу бајке, али их даље воле. Бајка уступа своје место пустоловини. Најстаје, како каже О. Лимпан, Робинзоново доба у детињству (0. лртап, Рзусћојогје г Гећгег).

Ова два периода лепо се опажају кад једну бајку слушају дете од 5 година и дете од 8 година. Обоје ће пажљиво и с интересом слушати, али ће оно старије на крају приметити, како то није истина, а млађе ће се на то љутити и стално ће тражити од нас да потврдимо, како је све истина. Оно се нагонски брани од ускраћивања уживања које преживљује кад слуша бајке. Старије критикује, јер већ одваја свет фантазије од света збиље. За њега је сада примамљивија прича о пустоловини, која износи необичне али стварно могуће радње и задовољава његову жељу за ван-